Просветни гласник

1002

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

набави све слраве и материјал, а Франклии да руководи нослоие. Поеао је био уређен и Франкл.ин својом енергијом нађе одмах иуно рада. Међу тим Мередит је проводио време по механама и крчмама и врло често долазио је кући нотнуно пијан. Све представке и ономене њоговог честитог друга не уродише плодом. Изгреди Мередитови шкодили су и самом добром гласу Франклиновом. Овај је основао друштво Јунту, које се у одређени дан нрево недеље скупљало а које се састојало из даровитих и моралних људи. Од ових људи многи су постали Франклинови пријатељи, којису сада добро видели тежак иоложај у коме се Франклин налазио. Они одоше њему и понудише му извесну суму новаца на рад, но под условом да се одвоји од свога другара. Франклин беше овом понудом дубоко дарнут, и са сузама у очпма заблагодари својим пријатељима. Али он то одби и тиме даде доказа о својим поштеним и честитим намерама. „Драги пријатељи" рече он, „премда ја врло добро знам, да је Мередитово понашање једна сметња за напредак моје радње, то ипак не треба да га од себе отурим, јер он је тај, коме јн имам да благодарпм за мој садашњи независни положај. Само у поверењу на моју способност и поштење дао је он нонац за уређење штампаре, јер ја не имађах ништа осем знања. Треба ли ја сада да нанустим Мередита, по што ми је тако новерење ноклонио? Радије ћу мој труд удвојити, него неблагодарно постуиати према човеку, који ми се као пријатељу поверио." Франклинови пријатељи хвалили су његова благородна осећања, али му објаснише, да ће сам себе упропастити, ако Меридитов огац не хтедне илатити дотадашњи кредит. Цела радња основана је била на рачун очевог кредита и сад је морала иасти. То је добро увиђао Франклин. Лосле дужег размишљања он беше готов, ди прими но-

вац од својих пријатеља, ако му Мередит сам јави, да његов отац неће да плати. Још истог вечера питао је свога друга о тој ствари и овај беше толико потатен, да призна, да Венијаминови пријатељи имају право. Он сам предложи Франклину, да штампару предузме на свој сопствени рачун, и сад Фрапклин са радошКу пристаде да се разортачп. Пријатељи му дадоше обећану суму новаца и он сад беше сам свој госнодар. Сад се татампара брзо унаиреди. Новине, које је још раније издавао, добитпе одмах већу вредност и витае се распростреше. Поред своје штампаре подиже он једну књижару и својом уреднотаћу, вредноћом и радљивошћу задоби поверење и љубав свих својих суграђана. Године 1730 ожени се својом пређашњом заручницом, коју је муж био напустио и отишао у Источну Индију, где је и умр'о. Франклинје с њоме био срећан и задовољан. Око њега беше све ведрина и светлосг, и може бити никад се није оеећао тако срећан као сад, ма да је доцније постао много славнији човек. 8. Франклину беше тада 23 године, и како беху богата његова искуства! Али он не попусти ни мало од своје вредноће, и радио је нриљежно не само свој иосао, него је ненрестано читао и усавргаавао се. Само добродетељан човек — беше његова изрека — може истински срећан бити! Да не би нзгубио вољу за усавршавањем, он намести једну таблу, на којој су исписане биле све добродетељн, у којима се вежбао: умвреност, Иутљивост, ред и чистоКа, одлучност, штедљивост, вредноКа, тачност, смиреност, човекољубље. Године 1732, да би дејствовао на морално поправљањо својих земљака, Франклин први пут нздаде календар, који назва: „Алманак сиромашног Рихарда." Еалендар