Просветни гласник

234

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

редовно уводити." ,Те оцене, веди, биће драгоцени материјал, који ће служити колико на то, да наставник цозна стање своје наставе, толико ће служити и на то, да наставник добије потпуну слику ђака својих, и да увек зна шта му иаља са појединим чинити, а шта са читавим разредом иредузети." А... „узимање у обзир оцена изехШп. рота1е приликом усменог нронитивања као и приликом превођења у старије разреде ваља оставити паставничкој савести и увиђавпости, на ће та питања бити расправљена много правичније и корисније, него што се дапас расдрављају, где прелазак ђачки у старије разреде често зависи не од тога, какву је ђак знанствену снрему изнео, пего од тога, да ли се случајно није десило, да један пут или два пут у течају године није знао лекцију, и-ш један пут и два пута није могао израдити писмени задатак." (Овде сада упућује на свој чланак о томе у осампаестој свесци „Пр. Гласнпка" од прошле године). Пре свега, оне се исто тако и данас „редовно" уводе у „РУ ЧНИ дневиик школски"в без »нарочите рубрике" за њих. И узпмиње њино у обзир остављено је такође и данас у мпогоме наставннчкој' свести и увиђавности. Али да оне могу бити „драгоцени материјал" да „наставник нозна стање своје наставе", »да добије потиуну слику својих ђака", да увек зна шта му ваља са нојединима чинита, а шта са читавим разредом предузети" — то никако пе можемо веровати. По нашем, наставник из њнх може видети само: како је ко знао оно што је задано и — извецбаност или неизвеџбаност, уредност или пеуредност. Ааи и то из иисмених задитака , а не из голих оцена у „ручном дневнику." Није иетипа ни оно, да даиас прелазак ђачки у старији разред пе зависи од „знанствене снреме" но од тога, да ли се случајно ннје десило, да једап нут или два пут у течају године није знао лекцију, или једап пут или два нут није могао израдитп писмени задатак." Ми знапе бележимо белешкама. И када ђак прелази по белсшкама, то је ио знапу, ко.је је њима забелеа;ено. А ако се „ случајно десило" те је неко с нозптивним знањем добпо негативну оцену, исто се тако може случајпо деситп да неко с иегативним зиањем добије

нозитивну оцену; па доследно, ваљало би и ово исправпти. Но и г. Давидовић ће знати да су ово веома ретки случајеви и да су они у смотрена н вешта. наставника још ређн и готово немогућни. (Е, гле, ја опет поменух вешта наставника, а заборавих да ће г. Д. да ми замери за то, п каже, да ја и себе у њих рачунам !...) А што, истина г. Давидовић не води бригу н о томе, како да не аређу у старији разред они који су „случајно један пут или два пут" преко године знали или могли да израде нисменн задатак, него само о томе како да пређу они који „случајно" „један пут или два пут преко године нису зналн лекцију, или нису могли израдитн писмени задатак"? У својој расправи ја сам казао да треба да се рачунају и оцене из нисмених задатака. Г. Давидовић цптира то место. па онда наставља: „Колико пак он овом својем тврђењу даје важности и колико је овом својем мишљењу доследан, најбоље се види у толе (ваљада из тога, п.), што нри крају своје расправе тражи, да оцене нз писмених задатака само онда вреде, ако наставннк не би доснео да испита све усмено и да оцену из говора." Сад већ наставник себе не „багателише", ако свима не да „-увек" оцену, него само онима,. који нису усмено говорилн. 9 Пардон! Овде морам признати да сам бпо врло пејасан, кад ме г. Давидовић овако разумео... Говорећи па нослетку о данашњим „Правилима за писмене задатке", казао сам да су она у суштини својој на свом месту; но да су нрописала недовољан број писменпх радова, и да тиме нехогице наводе невештије наставнпке (а глете, где ја онет морам да номенем невештнје наставнике те тврдим да их има, а но г. Давидовићу сигурно њнх нема н сви су насгавници једнаки!..) на то, да мисле да на писменим радовима и не раде више но што је иронисано. Ваљало би да је њима осгао онај карактер, да она дају нраво иаставницима у преиуњеним школама да могу даватп задатке и рачупати оцену нз њих, ако не би доспео да иснита све усмено и да оцену из говора " Овде сам мислио и из говора. Дакле ако не досие да сви говоре, онда онима који нису говорили аа се рачуна оцопа из писменог рада т. ј. задатка. Али свима да се да. Не знам од куд оно иронађе