Просветни гласник

пародијама па пајсветије песме и грубим, циничким песмама, које превремепо развијају у младежи најниже,^ животињске страсти. Ето зашто ми признајемо сад као веома неопходпо, неодложно, да^ширимо у пашим школама, како у основним народним, тако и у гимнасијама и другим средњим заводима, поред црквенога и световно иевање." После овога прелази па неке методске напомене и вели: „Наша младеж у школама треба само да научи правилпо и лепо да пева поред лепих и опште употребљивих, при богослужењу, црквених химапа и псалама, довољаи број наших лепих пародних, патриотских п.есама. Обучавање певању у школи мора имати нарочито арактички карактер, т. ј. главно зпачење овде има избор заиста добрих песама како по садржини тако и ио мелодији, а теориска страна мора бити ограничена само па најелементарнија објашњења. Свако даље теорисање може лако одвести, да часови певања постапу сувопарни као и код осталих наставних нредмета, те тиме само увећати број апстрактних, теоријских занимања у школи, док напротив, часови певања морају бити за ученике као одмор од осталих занимања,морају оживљавати њихово срце и освежавати душу." Услед овог циркулара учење световпог певања буде уведено у све пруске школе. Ну, „на жалост, вели Тило у својој „Нсторији пруске народне школе," потпуно правилпе напомене фон - Алтенштајна, да невање у основној школи мора бити што је могуће простије, да цељ певања мора бити, да деца у школи науче да певају што је могуће већи број добрих духовних и простих народпих и патриотских иесама, а не образовање венггака певача (артиста), зналаца вокалне вештине, —нису довољно проценили тадашњи школ-

ски радпици, и теориској страни обучавања дат је врло велики размер." За упутство при предавању било је узето горепомеиуто дело Негели-а и П®ајфлера. Начин предавања по томе упуству био је овакав. Најпре су се изучавале различне Форме такта и ритма само на једпом звуку, а музикални су се интервали учили у слободпом ритму, без пажње на строго дел,ење нота. Тим су се начином с почетка прелазили и сви ступњи звука (НЈе 8Шгке шк1 Зс1шасће с!ег Тбпе). За тим је учено певање целога стиха или музикалне Фразе. Певање песама почињано је тек онда, кад је претходно све добро изучено и пређеио. Ако се у певању случајно покаже ма каква неправилност, оида се поново враћало к дељењу непева, и иоједини су се делови дотле ионављали, докдеца не науче правилно и потпуно музикално да их отпевају. 1 ) Сва ова претходна и иринравна вежбања имала су истина добар утицај на развиће слуха и гласа дечијег, али она су захтевала много година тако, да се до нравога певања песама долазило тек у вишим разредима, на ипак деца нису могла научити да иевају самостално по нотама. Сем тога, ова дуга припремна вежбања страшно су морила ученике, који им иису видели краја, нити су појимали зашто су она нужна. И тако, часови певања, у место одмора и корисне и иријатпе забаве после апстрактних наставних иредмета, развијали су у учеиика одвратност и убијали им вољу к певању. С тога метод Негели-а буде напуштен, иошто су напомене Фон -Алтениггајна, па високе иедагошке цељи учења певања у осн. школи, биле иромашепе. Ну Негели је, ипак, указао велику услугу певању у основној Љколи. Он је створио системски курс, издао неколико зборника школских песама, увео по школама једно и двогласно невање, и први је ') Шко.лннл п&сни стр. 7.