Просветни гласник

0 ПЛАНИНАМА

роватно нроко 1000м). Овоје у првп мах оспоравано, алп без довољппх доказа; у најновнје V ' доба решно је целу ову ствар један занста веома ннтересантан Факат. ПроФ. Штајнман констатовао је на Фелдбершком масиву у впсннп од 1000м младе, по свој нрнднди терцијерие творевине, које се састоје већпном из вадутака н шљунка тријаских и јурских стена. цедој окодини раснрострт је сам гнајс, и како вадуци нис.у могди из додпне доспети горе, морамо узетп да су озго, са внса самог Феддбершког маспва, овамо снети, онда, кад је тај масив још покривен био трпјаским п јурским слојевима. Свих ових слојева пестало је са врхова и падина Шварцвадда но оном закону, да је на већим висинама и дејство воде јаче, међу тим ио сишкењима одржали су се мање више још и до данас, као што се то вндп у рајннној долипп, у Швапској п у Франачкој. Да пх пешто још има на Шварцвалду, овај би и данас био скоро ЗОООм висок. Из овога, што смо до сад прегледали, излази врло важан закључак: да су Средњонемачки Алпи на измаку пермског доба биди већим делом поравнани, п да их је тада понова море прекрилило, које је морало бити заиста доста дубоко. А кад море потпуно плави какав терен, онда оно развија сталну н велпку акцију, да све неравности тога терена, сва његова узвпшења, разори и поравна, да их „абрадира"; јужна Немачка бида је дакле у ночетку тријаса једиа таква абрадирана површина, и орограФска разлика између Шварцвалда и Вогеза и њихове окоД1ше пос/гала је тек онда, кад се море одавде повукдо; према томе и све оне долине, које с врх хорстова иду у равннце, нису тада још ни постојале, те са сигурношћу можемо казати, да су цела орограФска раснодела на Шварцвалду и Вогезима, сав њихов систем долина и река, тек у нозније доба дејством текуће воде и тектонским снижењима постали, и да ирема томе на њима нема никаквог трага од орограФског карактера оне старе пданине, која се негда ту издизала.

Досадашња разматрања показала су нам, да моћни систем венчаних иланина нису ни-

какве сталне црте па лнку паше нлапете, да се они стварају н да их нестаје. Тамо где се дапас до пеба извиди огромни и стрмоглави шиљци наших најрмнозантнијпх пданипа, тадасаће се можда кроз некодико мплпјона година пепрегледно море, или ће се ширпти каква пространа равница иди огроман пдато. Алп прорицати баш, како ће Алип изгледати и какву ће судбу имати овај нли онај део њпхов, било би гдупо; само једно можемо сигурно тврдитп: да ће и Адиа нестати, као што је то бидо н са њпховим северним нретечама, и тада ће се, на другом неком месту, мозкда баш где се данас шпрп поноснн океан, створпти нове планиие. Као гол што су нам Средњонемачки Адпп иоказади судбу која ностизава све плаиинске спстеме, исто ће нам тако данашњи Алнн и њиховп сродници показати предисторпју онпх планина, које ће тек постати; да виднмо сад у каквим се придикама находило за време нређашњих геолошких нериода оно место, где се данас издижу Адни, и у чему се оно разлпковало од оног другог, где су се тада налазиле планине. Историја адпијскога краја није ни најмање проста; рељеФ његов иретрпео је у току геолошког времена силне промене, неке још у веома давпашње доба, а неке само на појединим деловима својим. Овде дакле морамо врло пажљиво видети разднку између оних старих нромена, које су при доцннјем стварању данашњег адпијског система биде од веома моћног утицаја, и оних, за које се то не мозке рећи. У најстарије доба, за време падеозоичке перподе, нису имали Алпи нимало подједнак карактер, нити се моглп дешавати у њих подједнаки појави. У Источним Аднима констатовапе су до данас многе надеозончке творевине, које се са ваналнијским творевннама истога доба у главном подударају ; силурске н стародевонске насдаге Источних Алпа, веома су блпске с чешким седпментима истога доба, горњн девон код Граца слаже се с девоном у Шлезији, а од свега тога нема у Западним Алпима никаква трага. У заиадним Алпима нпје још никад до сад нађен нн најмањи комадић од каквог маринског Фоснла из старије палеозоичке ере, и тек из извес5 *