Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

цима не одобрава се, н с тога сам мишљења, да г. писац испод сваког текста наведе: сгих, гдаву и књигу из доје је текст узео, и да сва три текста буду на словенском језику. Овај учебник за учепике богосдовије ночиње овако : Црквено Богословље §• 1Појам о науци (?) Црквено богословље је наука и т. 䧕 2. ЗадаКа ове науке. Задатак је ове науке: 1, Да објасии и т. д. и тако све до параграФа 7-ог закључно, види се, да ово пма битп „Увод" у науку Црквеног Обредосдовља, али пре §. 1-ог не стоји ништа сем називања саме науке а §. 1-ви ночиње „Појмом о науци" а не казке којој? Ја се са оваким почетком излагања науке „Црквеног Обредословља" не сдажем и сматрам за нужно: 1. Да се у самом почетку покаже учеппцнма Богословије, као ученицима вншег стручног завода, посганак н развиће, дакде ИсториЈа Црквеног Обредосдовља, почевшп одапде, одакде Хрпшћанско Црквено Обредосдовље стоји у свези са црквеним Обредосдовљем Ст. Завета. 2. Да се псторпјскп иокаже, како је црква дошда до свега о чему „Црквено Обредосдовље" о црквн учп п то почевшп од „Јерусадпмске горнице" и свршавања бо.госдузкења но приватним домовима, разним сакрнвеним местима и на гробовнма мученика до вед. цара Константина. Одатде онет даље како Гш се ученици Богосдовије упознади и са историским развитком ове науке. Истина, да ово удази н у иредмет црквене Археодогпје, адп то је и нредмет „Историје црквеног 0бредосдовља". На посдетку, пошто се код нас ие предаје и „Црквена Археодогија", ја сам мишљења, да онај црквено - археодошки део, који стоји у врдо тесној вези са „Црквеним Обредосдовљем" и ово допуњава, не сме изостатн у овом новом учебинку. 3. У новом учебнику „Црквеног Обредосдовља" треба рећи коју п о црквеној архитектури и

ПРОСВЕТНОГ САНЕТА 47

4. Треба ма и у кратко показатп и оне литургичке разлике, које ностоје. нзмеђу наше источне ц западних цркава. Прелазећи на Први део самога предмета, ја надазим: Да је у § 8-ом а на пнтање: „шта се разуме под именом светих места?" п ногрешно и иеиотиуно одговорено само са речи: „храмовп божијп," п да би боље и потпуније бидо казати: цркве, манастирц, капеле и гробља. У § 11-ом погрешно јеречено: Црква се иосвећује — не само пмену Болшјем, него и пмену св. Вогородице и другим светитељима.." јер се црква посвећује само и једино Богу а назива се именом светитеља у оиоме смисду, у коме и хришћани имају светптеље за своје иатроне али само Бога обожавају. У §. 13-ом иису ни наведенп свп обдици цркве а камо ли да је казано, како се називају раздични облици ио којима се цркве праве! Таквих облика пма више и они имају своја нарочита имена и будући свештеници имају и>. знати. У §. 14-ом каже се: „Олтар је одређен зато, да се у њему свршава најсветија и највижнија тајпа св. „Причешћа". Ово јеречено „иротестапски" а но науцн правосдавне Цркве тајна се не сме делити на; свете, светије и најсветиј.е ; идн. на: важие, иажније; јер су све тајне једне и исте светосгп н једне и исте важиости, па и ако се деде на обавезне и на необавезне за све хришћапе. У §. 15-ом погрешно је речено ; „да се црква дели на три деда зато, да би се тиме представидо „девет небеских чинова", иего да би се иредставило три лика ан/јелска. У §. 17-ом нису иаведеие све црипадлежностИ Одтара, , ; ер се не спомиње: умиваоница н кадилоставпа. У §. 18-ом рђаво је речеио за св престо — да је такво име добио „због тога што ми замишљамо (?) да свети даровп ирпчешћа оличавају спаситеља". Овако уче реФОрматори а иравославни хришћани „ не замишљају " пего верују и уверени су. У §. 20-ои каже се: „Па ирестолу мора бити Ма и пајмањи део мопгшју ма каквог мученика" — ваљада ма којег н то од иравославнпх. — Даље у овоме §-у а прп набрајању прцнадлежностц нрестода Аптимннс