Просветни гласник

479

тверти четнрнадцатаго в%ка а (Слб. 1882, две свеске). Кад се већ затекла згодна и читава туђа расправа о поменутоме времену, г. ОрећковиК је, очевидно, сматрао за излишно да је он на ново и самостално ироучава, и мислио је да је лакше употребити за свој посао ону готову расправу. Али он не начнни нити компилације, ниги извода из моје расправе, не показа нигде јасно и право одакле је што узео. То би било сувише обично и, бојсе, испод достојанства академика и ироФесора српске историје. Зато је измислио нешто од још већега утиска, за н> згодније: он се, то јест, користио мојом расправом као грађом за његову историју. Повадивши готово сву садржину мојих расправа, сачувавши сав мој научни апарат, извадивши многе стране моје расправе од врха до дна, он је нашао за добро да промени распоред грађе, или, боље, распоред мојих глава, да ово, оно скрати, да овде, онде причу разграна евојим размишљашем и својим споредним уметцима, да тако преради мој посао и да га пзда као своју самосталну расправу. Има у мојој књизи места која се не могу лако подесити са српским прокислим патриотизмом, и која нису била по вољи ученому компилатору плагијатору. Ту се он окомио на мене нападима, и њих је пуно у напоменама испод линије. Без сумње је писац мислио, да ће, такога начина ради, његови читаоци помислити како је његова научна самосталност на веома високом ступњу. И тако г. Срећковић, који је скоро све покупио од мене, излази још те ме суди и критикује, и још ме попреко криви што нисам верно оценио личност и радњу Душанову (стр. 730). Није моје да изричем суд о томе колико је у критичној „Историји српскога народа" на месту, колико ли од користи таква компилација. Не подухватам се ни да оцењујем поступак високоученога српскога академика и ступањ његове научне уредности. Нека буде довољно што ћу овде привести неопходне доказе у потврду овога што сам казао о томе како стоји његова књига према мојој. То није тешко учинити, пошто наш писац, у журби својој, није стигао ни да посакрива беле конце, него се могу и голим оком опазити. Да је поменути одсек књиге г. Срећковића у блиској вези с мојом расправом, сведоче ове чињенице: 1. »Историја« говори више или мање и потанко претреса само оне појаве и стране поменутога времена, које се и у мојој расправи претресају. Гако се писац, осем догађаја који улазе управо у српску историју, задржава на општој карактеристици стања ствари на Балканском Полуострву и на догађајима Византиског Царства само зато, што се све то и у мене налази. Таких излета у облаот историје других балканрких народа ми у академиковом

спису не налазимо у првом одсеку — до Душана — ма да би они и тамо били неопходни. И исто тако, онде где престаје моја расправа, и г. Срећковић већ не уме да се номогне. Тако ја о унутрашњој радњи Душановој у поменутој мојој расправи ништа нисам говорио, одложивши то знатно питање да на њему нарочито радим, А о тој истој страни Душанове радње ћути скоро са свим и наш писац у својој великој књизи. Није чак начинио ни иреглед хрисовуља и писама Душанових, нити је из њих покупио податке за карактеристику унутрашњега стања српскога царства, и готово ништа ннје казао о Душану као о законодавцу, нити о знаменитом његовом законику. 2. Сви догађаји и сви појави времена Душанова (осем оних који у мојој расправи нису били објашњеии како би желео г. Срећковић) изложени су, по стварној својој страни, са свим онако као и у мене, и потврђени су, испод линије у напоменама, са свим истим цитатима и пстим позпвањем на књижевност. Готово се нећу преварити ако кажем да у истормји г. Срећковића нема ни једног тачног и уредног навода извора, који у це.шнц не би био узет из моје расправе. Тога ради се у овом одсеку показују наводи из Византинаца на грчком језику, 1 ) којих у горе промотреном првом одсеку књиге никако нема; у овом се одсеку наводе зборници писама из дубровачких и млетачких архива; овде се наводи хроника Растићева и дела ХопФа, Хајда, Херцберга, Паризо-а и други извори и номоћна средства, која писцу у првом одсеку ове исте књиге, на читавих триста страна, ни на ум пала нису 2 ). У том погледу на.шчност рускога оригинала на српску компилацију просто упрепашћује. У српској се компилацији понавља чак и ред цитата; у њој је иста редакција тих цитата; у њој су све моје напомене к цитатима; у њој су, на послетку, све моје погрешке и нетачности. Ништа лакше него уверити се о томе испоредивши текст испод линије у једпој и у другој књизи. Где сам ја случајно пропустио употребити који извор, те је остала празнина, ту празнину није попунио г. Срећковић. Српски академик није чак нашао за потребно да спореди и попуни моју расправу изворима који су изашли за ових последњих шест година од како је штампана. Да наведем барем један пример. Године 1882, пошто је нзашла моја књига, пуштена је у свет друга књига зборника Мопитеп1;а ') Онде где се писац саи собом обраћа изворима, он наводи Византинде у датинском преводу, вао н. пр. на страни 463, 471, 483, 659, 690 и т. д. 2 ) До душе цравди за љубав треба поменути да се г. Срећковић и самостално служио млетачким документима по староме издању Ј. ШаФарика, које оп гдегде и наводи. Али уз то се надазе и наводи из новијег, потпувијега и тачнијег издања Љубићева, и они су сви узети из моје књиге.