Просветни гласник

4 80

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФ11ЈЛ

Ка^изта, у којима се находи неколико нових драгоцених података оДушану, међу осталимотоме како је он походио Дубровник године 1331. Све те податке ја сам претресао у чланку који је изашао у кијевским Университетским Извештајима за годину 1885. Али г. Срећковићу нијенн на ум пало да се упозна било с мојим чланком, било са самим зборником нисама. 3. Користивши се мојом књигом колико је већма могао, иисац „Историјо српског народа« није, на послетку, могао да се према мојој личности са свич невешт учини. На више места се у цитатима позива и на мене, али то обпчно чини по својој особитој системи, која није у обичају у чисто научним делима. У њега се моје име јавља не испред цитата или навода, који су узети из моје књиге, него после њих, чиме се читалац лако може збунити у мислима чиј је цитат, или ко то управо на извор упућује, 1 г. Срећковић или онај кога наводи. Морао је г. Срећковић пронаћи или смислити да је за њега двоструко корисуан н згодантакав начин употребљавања туђих расправа. Њиме је мислио да се брани ако би га ко окупио за неуредно употребљавање расправа о истом предмету, а невештоме чптаоцу тим се очи засен>УЈУ> те ће мислити да је плагијатор радио и испитивао самостално. Али и то није могло са свим умирити г. Срећковића. И по томе би начину, ако би га се држао стално, морао мојим презименом напунити сав поменути одсек његове књиге, а то је, из познатога узрока, за њ могло бити и опасно. Зато је, на многим местима своје књиге, прешао к системи јоште простијој, и вадио је из моје књиге просто не казујући никако откуд вади. Многи цитати и читаве стране текста, узете од мене, унесене су у »Историју српскога народа" без икакве, у таком случају прописане, напомене, и оне, по томе, имају проћи као да су из пера г. Срећковића. Не би ми било могућно да састављам потпун списак свега на што бих се у овој ствари могао жалити на г. Срећковића, јер би ми тај посао био одвише непријатан и мучан. Али да не би опет изгледало да ја нападам голим речима, без доказа, чини ми се неопходно да на овом истом месту покажем по • менуте врсте позајмице без означења извора, које су ми упале у очи чим сам први пут књигу читао. Упореди У расправи „НЗжнне СлаУ »Историји српског на- влне и Визашча" св. I, II, рода° г. П. Срећковића од Флоринскога. Стр. 352, напомена и текст ••••!, 27, 28 Стр. 354, наномепа и текст • • I, 31, 32, 35. 1 ) Да је таку систеиу ноступања г. Срећковић употребио знајући шта хоће и с намером, показује се другим местима на којима је и он нашао за добро да покаже како је цихат узео из моје књиге. Не стоји, дакле, да он није знао како треба правилно и уредно радити.

(Ту г. Срећковић први нут наводи ХопФа и Хајда, и не помињући натпис њихових дела.) Стр. 355, напомена и текст I, 34. Стр. 356—358, текст иапомене • ■ I, 23—26. Стр. 375 II, 229. Стр. 381, напомена 2. II, 234. Стр. 383, текст и напомене II, 236. Стр 384—387 II, 268-270. Стр. 38 9, текст и напомене I, 41. Стр. 390 — 391, текст и напомене • • I, 50—51. Стр. 402—404 11,219 -225. Стр. 411 1,58. Стр. 416-418 I, 65, II, 76. Стр. 419 I, 66. Стр. 432 II, 83. Стр. 435, напомена - ч II, 84. Стр. 441, напомена 2. II, 87. Стр. 468, текст и напомена 2, 3, 4 • • I, 70, 71. Стр. 470, текст и напомена I. • • • II, 98 — 99. Стр. 47У-480 I, 78. Стр. 482 —483, текст и наиомене • II, 102 — 103. Стр. 490 (Из писма Душанова изабране су оне исте оригиналне речи које и у мене) II, 162. Стр. 502—503, текст и напомене • II, 114—115 Стр 532 — 533, текст н напомене • • II, 134. Стр. 584, текст и напомене I. 67.

Стр. 610, II, 180. Стр. 640, цитати II, 245, Стр. 699. напомена I, 120. Стр. 702 — 703, текст и напомене • I, 122 —124. Стр. 704-705 II, 196. Стр. 706 I, 125. Стр. 714, напомена 1 II, 258.

Остаје ми још да додирнем н оно што г. Срећковић одговара на моју расправу. Свршујући одсек о Душану, у последњој напомени српски академик се овако одзива мојој расправи: ,,Ко год прочита дело г. Флоринскога, које заслужује да обрати на себе највећу пажњу Срба и слависта, мора му пасти у очи, да није Душанова радња схваћена у целини онако како је била, него онако како су је схватили или Дубровчани или Грци или Венедичани и т. д. Друго, набачена је на Душана овде онде таква сенка, која у ствари нема места,* итд. (стр. 730). На тај начин се читава моја расправа није доиала г. Срећковићу. Он је нашао да ја нисам умео како треба ни схватити ни оценити личност и радњу Душанову. А узрок је, нема сумње, у том што сам се сувише удубио у изучавање и»-