Просветни гласник

62*

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ

прекида, никаква рушења »старих руских принципа" за којима илачу поклоници старе Русије ; напротив он износи најтешњу практичну и моралну везу старе Русије с новом: Петар је само испунио оне потребе, што вековима сазреваху у старој Русији, средство што га је за то употреоила нова Русија било је законито, јер се њим служила и стара. Из истих разлога Соловјев није био противан западној просвети п утицају запада, уверен, да ће последњи ресултат историског развоја руског народа оиги. заједнички му рад на ошпте-човечанском развићу. Овршивши свој тешки задатак — утврђивање државе с поља и просвете унутра — руски народ мора се приближити сродној му јевропској породици и њеној просвети. Соловјев је подигао здање руске историјограФије на тврдој основи, на основи сувремене јевропске науке. У исто време ступио је на тај исти пут славни проФесор и јуриста К. Д. Кавелин (1818—1885.) Остављајући на страну епохални му чланак »Поглед на правно стање старе Русије" (»СовременикЂ" 1847.) и разлику у погледима његовим, Соловјева и Костомарова, пређимо етнографским му радовима, који бејаху први своје врсте у руској књижевности. Народни живот није могао, а да не привуче на с.ебе пажњу нове историске школе. Изучавање тог живота беше потребро и за објашњење сувремености и за боље схватање старе историје. И ако је у четрдесетим годинама скупљеног материјала било и сувише мало, а научна средства етнограФије и ако беху врло слаба, ипак је Ковелинова критика дала неколико радова, које етнографска руска литература и данас рачуна међу најбоље. «Наши народни обреди и обичаји, пише Ковелин, у том облику, као што их данас имамо, сложили се очевидно из разноврсних елемената у току многих векова. Све што је имало на Русију више или мање дуготрајнијег утицаја с поља, све епохе њеног унутрашњег историског узраста остављале су за собом ма какву црту у обредима и обичајима, додајући им ново, мењајући или ништећи старо. Због те непрестане прераде наши обичаји и обреди дају хаос, шарен, по изгледу, без свезе скуп најразноврснијих елемената. Није могућно подвести их под систему и објаснити их једним општим принципом, јер нису састављени по једном општем плану, »јер нису плод једне стваралачке мисли." Да би се могло унети колико толико светлости у ту гомилу разбацаних Факата, Ковелин вели да их треба разделити по епохама, којима припадају, по елементима, под којима се образова.ш, па за тим, у колико је могућно, успоставити унутрашњу свезу тих епоха и постепени утицај тих елемената. По нримеру геологије,

483 критика треба да нађе кључ тим ископинама минулог историјског света. Узимајући на ум да су многи факти, из којих се слаже народно веровање, изнакарађени, да их је тешко распознати, и да многим старим обредима народ даје ново, лажно тумачење, Кавелин налази, да је најглавнији путовођа у објашњавању старих обичаја и веровања шегов прост буквални смисао. Писац наводи пример из старог римског права. Тако н. пр. кредитор је имао право »да исече на комаде« дужника кад не плати. Дуго су научници схватали то у преносном значењу, као пуну вољу кредиторову над дужником ; ну доцније морадоше признати да је ту изражен просто Факат, који је некад у истини постојао, „Тражити у основи обреда, веровања и обичаја Факте свакидашње, нормалне, природне ногодбе живота, и пред вама ће нући читав историски свет, кога ћете узалуд тражити у летоиисима, јер народ се често не сећа, како је живео у дубокој старини и не појима трагове тог живота у садашњости.« Док су Соловјев , Кавелин и Калачов (1819. — 1885.) радили на руској историји, изучавајући често старо стање ио правничким изворима, стекао је И. Е. Забелин (род. 1820) огромну заслугу за етнограФију својим археолошким студијама о особинама руске старине. Капитално му дело: ( ,Домаће стање московских царева и царица XVII. века», једино је своје врсте. Његове студије о положају жена у старом руском друштву; примедбе му о осећају природе (чувство природн) код старих Руса; подаци о врачарама; црте из друштвеног московског живота друге половине XVIII. века и многе драгоцене примедбе, разбацане по многобројним студијама Забелина, пружају гомилу важног материјала за разумевање историје руских обичаја и етнографије. Додајмо овом научном покрету покрет у књижевпости, критички рад Велинског и публицистику Херцена, Грановског и читавог круга образованих људи; па слободоумнији рад с университетских катедара проФесора, као : Рједкин, Грановскиј, Крјуков, Кудрјавцев, Д. Мејер, и других; узмимо на ум продирање у Русију полу-романтичног скептицизма Хајнеова, узвишеног реализма и Филантропског хумора Дикенсова, романа Шорж-Занда, историских дела ЛујБлана и Француског социјализма Сен-Симона, Кабе-а, а особитоФурје-а (Боткин,Херцен, Огарев Петрушевскиј, оријенталиста Савелјев, цензор и оријенталиста Григорјев и т. д.) — па ћемо добити приближан појам о четрдесетим годинама, којима се Руси с правом диче. ЕтнограФска наука рачуна од тог доба свој лрепорођај. Како у историји, тако и овде стадоше научници на гледиште органског развоја, тумачећи народну старину научним средствима. »Народ" престаде бити