Просветни гласник

КРИТИКА И БИБ.1ИОГРАФИЈА

груба службена сила, коју су реторски величали, а реално нрезирали; у нојмовима просвећених људи он се појави као историска основа читавог националног живота. Четрдесете године бејаху предговором епоси сељачког ослобођења. У педесетим годинама свршило се једно царевање и ночело се друго. Сурово туторство над кшижевношћу и науком замени извесна слобода. Започс се жива делатност, какву не памти руска историја. Кримска војна истрезни владу и државу из самообмане; сви признаше просвету за неопходну потребу; унутрашњи нреображај, а особито сељачка реФормч, изидоше на први план. Разуме се, да је општи покрет дао ширег полета и етнограФији. Подесете године нису унеле никаквог новог учења; науци на челу стајали су они исти људи, који и у четрдесетим; ну пречишћена друштвена атмосФера раширила је видокруг научног посматрања, дајући право критичком истраживању. У тридесетим годинама, и ако су сви говорили званично о народности, чињене су науци све могућне препреке, да не изнесе на видик правог стања народа. На крају царевања Николе I. свака научна критика постаде немогућна. Друга ноловина 50-тих година дала је слободу науци, да изрече о народу пуну истину, поставила је етнографију на самостално земљиште слободне критике. Осим споменутих научника занимала су се изучавањем народа и три учена друштва руска: једно званично — академија наука, друго приватно географско друштво у Петрограду и полузванично друштво за историју и старине у московској универси; Ова та друштва почеше скупљати етнограФски материјал , покрећући зборнике и повремена издања уз сарадњу ирвих научника руских, као Бера, Орезневског, Кавелина, Калачова, Афанасјева, Стасова, ХиљФердинга итд. Нов полет изучавању народа и народности дао је велики кнез Константин Николајевич, брат цара Алекеандра II. и генераладмирал руске Флоте, шаљући неколико младих књижевника руских у научне експедиције, да научно испитају разне пределе Русије и да пишу извештаје у вМорскоп Сборникг", орган морског министарства, ком је велики кнез стајао на челу. »У јесен 1855. год. — прича од прилике С. В. Максимов — пуче по петроградским књижевним круговима глас о невероватном догађају. Влада се обратила за сарадииштво људима, које је до тог доба гонила. Свима су пред очима били скоро јучерашњи догађаји, кад је Мусин-Пушкин, управник више цензуре, с песницама скакао на књижевнике и уреднике периодичних издања, претећи им прогонством у врло далека места; кад је Достоевскиј седео у Сибирији; кад је Никитенко био затворен, што је пропустио не-

колико редака против ОФИцира-кицоша; кад су цензори стрепили да не пропадну за најневинији редак; кад је забрањено било ново издање Гогоља и био конФискован наштампан роман Даља; кад је министар иросвете Уваров говорио, како он жели да руска литература престане већ једанпут итд « Велики кнез, министарском наредбом од 11. августа 1855. год. преко кнеза Д. А. Оболенског, желео је да се међу младим, даровитим књижевницима руским нађу личности, које би министарство могло послати на извесно време у Архангелск, Астрахањ, Оренбург, на Волгу и на главна језера руска, да изуче тамошње становништво н да шаљу реФерате о својим радовима у «Морско8 С6орникЂ.®У писму били су именовани књижевници Писемскиј и Потјехин, као познати вел. кнезу. Кроз неколико месеци списак кандидата био је састављен: Островскиј узе горњу Волгу; Потјехин средњу од ушћа Оке до Саратова; Писемскиј оде на доњу Волгу у астраханску губернију ; С. В. Максимов отпутова на север, Афанасјев-Чужбинскиј на југ, на Дњепар и Дњестар; М. Л. Михаилов на Урал, а Н. Н. Филипов на Дон. Осим путописа, који се почеше појављивати од 1857. год. на странама „Морског Зборника", експедиције бејаху од најблаготворнијег утицаја и по саме књижевнике. Путовање н. пр. Островског по Волзи, дало је прилике великом драматургу. да изучи коренити живот руски и најразноврсније карактере, с којима се суоретао на сваком кораку. Отуд је он поцрпао оне живе слике, тамо је скупио материјал за своје драме и комедије, којима се поноси руска књижевност (»Сан на Волзи«, „Димитрије Самозваном", «Бура к , „На бовком м&сгћ" итд.). Романи Писемског сведоче о огромној користи, што му донесе путовање. У опште «Морски Зборник« оног времена под управом А. В. Головина, доцнијег министра нар. просвете, и под протекцијом великог кнеза, заузима видно место у историји руске журналистике и нокрета педесетих годпна. У њему се појавили „Вопросн жизни« Пирогова (1856), чланак који бејаше од силног маха на ондашње друштво. Тај рад наставио је читав низ просвећених Руса, од којих једни скупише народне умотворине, а други их научно протумачише. Међу скупљачима прв& место припада П. Н. Рибникову (1832 —1885) Скупљајући песме по черниховској губернији, отвореним својим говором навуче Рубников на себе сумњу нолиције, која га 1859. год. прогони у Петрозаводск. Ту се нашао с њим потоњи му биограФ Модестов, учитељ у тамошњој гимназији. »Читаве вечери, а често и читаве ноћи, пише Модестов, проводио сам с њим у разговору, заборављајући за часак, да живим у далеком граду северне Русије,