Просветни гласник

ПИСМА 113 ПЕТРОГРАДА

485

у граду, где се имена: Хегл, Фајербах, Макс Штирнер, Монтескије, Луј Блаи и Прудон — мало те не први пут разлегаху ио људским становима « Ту, на истоку олонецке губерније, срете се Рибников с људима, који казиваху билине. Од 1861 —67. појавигае се четири огромна тома билина под насловом: »П4сни, собранннл П. Н. Рнбниковнмг". Пре тога руска етнограФија знала је билине нешто из зборника Кирше Данилова; сви су мислили да их треба тражити тамо негде у Сибирији, па кад их Рибников откри у близини Петрограда, учени свет се удиви и посумња. Та сумња држала се све дотле, док ХиљФердинг не оде у олонецки крај и сам се не увери на месту. Други скупљач народних умотворина био је П. И. Љкушкин (1820. —72). Благодарећи позпанству П. В. Кирјејевског, Јакушкин напусти московски университет, удари на се сељачко одело, метну на леђа лубочну корпу и пође од села до села по губернијама северног Поволожја, записујући народне умотворине. Борећи се по градовима с полицијом, на пустим путовима с вуцима, по селима с болешћу — Јакушкину пође за руком да скупи масу ретких песама, од којих већина уђе у зборник Кирјејевског. »Путничка 1шсма ,> његова нађоше места у журналима, као »Современник -б«, »Отеч. записки" итд. Велику заслугу за скупљање народних умотворина,

особито билина, има П. В. Шејн (род. 1826) и један од чланова књижевне експедиције 50-хи година, С. В. Максимов (род. 1831.) Име последњег, као писца приповедака из народног живота било је добро иознато читалачкој публици руској, кад га вел. кнез Константин посла на север, у пределе око Белог Мора, да изучи тамогањи иарол. Максимов је продрво чак до Леденог океана и до Печоре. Резултат путовања бејаше низ занимљивнх чланака научне вредности у »Мореком Зборнику« и другим журналима, који се појавише 1859. год. у засебној књизи: » Годђ на сћвер^.« Рад Максимова нагаао је достојну оцену у морском министарству, јер одмах после северне експедиције крену се он трошком „Морског Зборника® на далеки исток, у амурски крај. Отуд низ чланака: <,На восток^, по^здка на Амурт, (1860.—61.)» Пре него што се вратио у Русију, Максимов доби наредбу да пропутује Сибирију и да прегледа тамнице и стање тамошњих заточеника (»СибирБ и каторга," 1871. год.) После севера и истока, 1862 — 63. год., Максимов прође југоисток Русије, брегове Каспијског мора и Урал. Благодарећи експедицији ГеограФСког Друштва 1868. год. могао је скупити материјал и за етнограФију Белоруса. Р. Кошутић. (Наставиће се)

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИИ

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА (Цзворни доииси „Ироснетном Гласнику") III. Каво је утидала година глади ва народво образовање у дентралним губернијама Руеи,је. — Шта раде држава, дрква, земства и појединди, да помогну основним школама. Женски институт народне привреде у Донемоњу. — Негативни ресултати, што их дају грађавске шкоде. Држава смера да отвори уз љих гечаје за коваче, Сраваре и столаре. — Предлог Ј. Абрамова за реФорму њихову. — Утисди с читања за народ у Педагошком Музеју. — Разноврсва публика. Пуковник Шведов чита о Црногордима. — Слике, песме и нузика. — Предлог за оснивање народних читања у Србији. Страшна глад, што бесни у четрнаест губернија централне Русије, над простором, у ком живи око тридесет милијуна душа, потресла је из темеља дело народног образовања у њима. Народна руска школа стоји у најтешњој вези с народним благостањем. Њен напредак показује да се народ еко-

номски диже; њено опадање сведочи да народ сиромаши. То је младо дрво, које још није ојачало, није имало времена да пусти дубоко корен, па да напредује независно од непогоде. Да је она сва у државним рукама, као код нас у Србији, њој би било много лакше претурити преко главе таке црне дане, као што су ови. Али она већином зависи од тог сељака, ког је година глади тако убила, да неколико најплоднијих лета неће бити у стању да га поправе и подигну. И културнијим народима не би било лако опоравити се после таке несреће, а камо ли руском сељаку, код ког земљорадња стоји на тако ниском, да не речемо примитивном ступњу. Питање, да ли би код културнијих народа једна гладна година могла у такој мери утицати на читав државни живот, да ли данашња глад није ужасан плод дугих година непажње и економског незнања нижих слојева — иде на други лист. Културни сељак не живи од данас до сутра; он мисли на будућност, а што је најглавније, уме да помогне себи