Просветни гласник

694

РАДЊЛ ГЛАВПОГА ПРОСВЕТП0Г САВЕТА

је то тев важно за децу, која се, нарочито зими, најрадпје забављају иосматржем слика п аричањем о том, шта опе представљају п значе. Из овога узрока требадо бп у Буквар унети што више слика (тако исто и у Чптанке), п то колорираних п обнчних, простих. Слпке у прпродним бојама живље подсећају на стиари, и за то бп таке слике требало ставити код в нормалиих речи", да не би деца морала дуго пагађати, шта слика представља, а просте слнке могле би доћи код свакога чланчића, јер садржииа чланка објасниће оно, што је па слици пејасно, те се ту може датидециприлика и за погађање, што ће пх дражпти и нагонити на читање Међу овим последњим сликама могло би бптп и таких, које би деца могла арецртавати. Из пстихразлогамогао би се усвојити и предлог пишчев (у „коментару"), да арво слово у „нормалној речи", као једино непознато у целојречи, буде црвено. Према ономе, што је горе речено, требало би у новом Буквару, код рукопнсних слова, распоредитц слпке тако, да изнад „пормалне речп" дође главна слика (као и до сад), а пспод речи и реченице за читање, на нстој сграни, да дође саоредна (нова) слпка. Прва слика подсећа на нови глас, а друга на пово слово; од опе почиње читање, а од ове иисањс (јер, по правилу.тек онда, по што се добро разлпкује дотични глас, по што се упозна ново слово — на табли, штици, словарици и у буквару, и по што деца прочитају нову „нормалну реч" п оне речи и реченице пспод ње, — тек онда се прелази иа ппсање новога слова п речи с тим словом; ту је дакле овакав ред: најпре раде органи слуха и говора, затиморгани вида и говора, п најпосле органи пипања п кретања). Једно педагошко правило захтева, да у једно време треба само једну тешкоћу савлађивати ; а друго иракило тражи, да буде аромене у раду.Држећи се првога правила, ппсац је расаоредио материјал у Буквару тако, да деца с почетка уче само мала руконпспа слова, после велпка рукописна слова, за тим мала штампана слова, упоредо с курсивнпма, иа онда велпка штамиана слова, н најцосле да читају чланке са словима од све три врсте. А с обзиром на друго правпло, опјеудесио Буквар тако, да се свакога часа уче, на изменце, и читање и ппсање, и поред тога води се разговор ч о садржипи онога, што се чита п пише. Против овога плана у главном не би се имало шта рећи; алп могло бп се о том у неким поједипостпма говоритп. Тако, ја налазим, да би се велика штамиана слова могла деци показати у исто време кад и мала штамнана слова. Ово је могу&но за то, што су овде мала и велпка слова ио облпку махом једнака и слична; а ово би било иотребно с тога, што би се на тај начин добило одмах више разнолике и боље грађе за читање, те се не бн морале овде ионављати пеке речи и реченице, које су већ читане код рукописних слова (нарочита би олакшица била у том, што би се могла одмах читати особнч имена, и што бп се од зн чкова могла употребити тачка, после које долазе велика слова).

— Тако би дакле у другом делу Буквара дошла у прву линију мала слова: писано, курсивно и штампано (једно поред другога), у другу линију велика слова — истнм редом, а испод тога грађа за читање. Друго, могла би се, п поред овакога распореда, показати ио 2 или 3 сродна слова у исти мах — од прилике онако, као што је то писац учпнио код велпких штампаних слова. Ни ово не бп бпло тешко (кад .је само добар темељ положен с рукописнпм словима), а било би корисно, као и оно горе. Из нстога разлога, писац је код малих штамнанпх слова показао у један нут све самогласнике. — Ово се слаже и с оним, што писац каже у свом упутству, на стр. 71 : „Ко научи читање и писање малих рукописних типова, тај га је у исто време научио и буквицом великих и малих, било рукописних, било штампаних и курспвних", —п на стр. 153.: „Деца, која су темељито изучила и утубила мала писмена, немају у ствари у другом делу Буквара ништа ново да уче, већ просто да понављају и боље утврде оно, што су већ научила у првом." Писац предлаже, да се заведе „ стајаКе иисмо"; али он је у рукопису задржао садашње косо писање, које се неће моћп лако истиснути и заменити усправљеннм писањем. У осталом, ми не морамо у том предњачиги. 0 другим изменама, које су махом добре, није потребно говорпти. Него сад да наведем, шта би требало аоарачити у руконису, пре него што се да у штампу. На стр. 3. треба изоставити слова (о и с) код друге слпке. То важи и за сва остала слова уз другу слику, јер су и она удешавана тако, да што више личе на дотпчне слике, те иуа и штампаних, и курсивних, и усправљених рукописних слова, а то би збуњивало децу, док уче само рукописна слова. На страни 4. треба изоставпти речи: „ снос сносно ", као непознатије. Реч „ ио-носно " требало би поделитп на слогове овако: „по-нос-но".—У осталом, због правалнога шчитавања читавих речи већ од а/)вога дана, кад се почне радптп с Букваром, мислпм, да би боље било, кад би се, с почетка, бирале за читање краће речи и лаке за изговарање, те да се знак растављања и не меЛе између слогова иојединих речи у истој врсти ; а да би се деца за рана упознала и с тим знавом, могу се подуже речн штампати тако, да се по један слог пренесе у другу врсту (ред). Ово би било згодннје и због ареиисивања речи н реченица из Буквара, што је кад-кад потребно, нарочито у неподељеној школи. Ово преппсивање тражи и писац у упутству. А ни он не допушта при читању само нзговарање појединих слогова и гласова, него тражи одмах читање речи и после читање реченица у свези (стр. 138. и 139.), и то због разумевања онога, што се чита. — Ова напомена важила би за све речи на стр. 3.—31. На стр. 5. место слике попа и речи „вои, аоио " могло би се наћи друга слика и друге речи. — Друга слика на истој страни не представља нраг, као што би се хтело, него довратак (рага-