Просветни гласник

148

Даничић му је био добар знанац, Подит н Лаза Дунђерски интимни нријатељи, а сКорнелом Станковићем и Ст. Тодоровићем дружио се такођер. Многе је познавао, а сваки га је волео са његове скромности, отворености, доброте а и садосетљивости. Шала му је била одмерена, ал.и духовита. Ст. Тодоровић нрпча о једној њиховој ноћној шетњи. „Једне лепе ноћи шетасмо нас више другова по „васергласију". С нама беше и Ђ. Јакшпћ, који, угледавши месец, избаци некодико стихова о његову сјају. Станковић опет рече, да је месец само тада чаробан, кад га човек уз музику гледа, и тако редом сваки нешто додаде, а Бошковић заврши : „сви се варате, овај месец није ништа друго до — старосдовенско о." Извесеих дана додазио је руском проти Рајевском ; код овога су <:е скунљади у оно доба сви сдовенскп прваци. Његова је засдуга, иоред Рајевскога и Ст. Тодоровића, што је Станковпћ написао октојих и све остадо наше црквено појање. Кнез Михаидо потпомагао је, док је живео у Бечу, сем Вука, Даничића, Св Мидетића, Бранка овај је имао 800 Форината помоћи) и ведикога сдовачкога родољуба Људ. Штура. Овај не живљаше у Вечу, с тога је Бошковић носио припомоћ у Модру, у ком је месту становао Штур и мати (•у Ову је припомоћ носпо све, док није Штур 1856. године умр'о. А Штур пак, када би год дошао у Беч, посетио би Бошковића. Једном су били у дворском позоришту у ђачким местима у партеру Бошковић, Штур и Тодоровић. У позоришту се тада десио и пок. кнез Михаидо, који, опазившп из своје доже Штура с Бошковићем, дође, поздрави се и одведе Штура у своју ложу. Кнез Михапдо познавао је добро засдуге Штурове за слопенство, он их је умео и ценити. Штура Пипин рачуна међу најзнатније носиоце целога сдовенскога ренесанса. Сдоваци њега сматрају за најзасдужнпЈега покретача у новијем покрету народа сдовачкога И ако му је словенска Фидодогпја прпрасда за срце бида тодико, да су га другови као п избрисали биди пз свога правничкога друштва, ипак је за то први ригороз нодожио врдо добро. И таман се спремао, да и други сврши, а изненадна смрт оца му препречи то. Сада је морао гдедати, како ће што пре, и без тога, доћи до хлеба, да се могне бринути и старати за своју добру матер, сестру Једену и брата Косту (који се у књижевности прозва Станоје), којега даде на школе и пзучи, ади овај на жадост депо започегом раду свом књижевном умре још за младости С тога се

прими неко време за концеписту у Суботића. Био је н учитељем унучади Мајор Мише у Бечу. 1 ) Године 1860.—1.,прича Тодоровић, пробавиди смо ја, Станковић п Бошковић у Фесдави и то поред Бошковића, који је тада васпитавао унучад мајор Мишину, те и пама израдио, да им ја предајем цртање, а Станковић музпку. — Бошковић се у то доба спремао за други докторат, па се морао ради Станковићеве свирке повући ћа позади у врт, да мирно предазн своје књиге; ади кроз отворене прозоре и врата допираде су Станковићеве каприсе и етиде до његових ушију, те мораде и то место напустити. Вратившп се, рећиће: јеси дн чуо, Корнеде, ове твоје етиде долазе ми као брбљпва баба, која непрекидно чантра. Није друге, морам тражити места за учење извап твога домашаја. Станковић је обично почпњао свиратп зором од 6 часова, па нам није дао нп спавати. Једном да га од ранога свирања одучимо, дигнемо се обојица и уз етиде почнемо играти коло. Корнед се на то наљути: за бога, та на ово се не може играти! Адп ово поможе. Доцније је после почињао свирати. Материјадне незгоде не дадоше му да подожи други ригорозум. Он напусти Беч и дође у Београд да ступи у државву службу. Највишим решењем №. 2399 од 27. новембра 1861. би постављен за контрактуалнога проФесора у подугимиасији савамадској. Друге га године (25. августа 1862 ) акгом бр. 2046. премештају у крагујевачку гимнасију за проФесора, из које би премештен исте године 31. октобра бр. 2771. опет у београдску гимнасију *). Тако се настанп стално у Београду. Од то доба настаје његов нрави рад. Крај свога сдужбовања у гимнасијп први му је и најозбиљнији рад био — настојавање, да и Београд добије стадно позориште, које бп бидо не само забава већ и поука. Иозпато је већ, да до 1о60. године беше нелико дилетантских друштава, ади се она уз пркос п највећим матерпјадннм жртвама не могоше одржати,, морадоше ноддећи. Требадо је помоћп са стране, па да се како год сталпо могадне одржати. И 1862. београдска општина, увидевши потребу, предузе да остиари ту мисао. Уз припомоћ пријатеља уметности, међу којпма је и Бошковић био, ова се млсао оствари. Представе се почеше давати у дворннци ведике пиваре. Бош1 ) Неки од биографа веле, да је Бошкоиић прегпао у Србију 1858. и даје у Београду учио увучад Мајор Мишину. 2 ) Тачие белешке о овим постављењима, као и о иелим доцнијима, добио сам добротом г. Др. Посниковића. Хвала му!