Просветни гласник

88 СВЕТЉЕЊЕ ЖНВОТИЊА

видно, бар у односу према мвогнм ивсектима што светле. Поменути Вашрупз-и нарочито су подвргавани тим огледима, ири којима је у опште доказано, да је светлост бида јача у кнсеонику, а да се гасила у угљеној киселини, водонику и азоту, и поново се појављивала када су животињу вадили из гаса. То се међутнм не тиче само целих животиња, но и одвојених светлих органа, који, пошто се унесу у кисеоник, свагда претварају један део последњег у угљендиоксид. Што се тиче јачег светљења Елатера, то из огледа Хумболтова у Америци следује, да се то објашњење може применити и овде. Велпки путник употребљавао је за то азот из вулкана Турбако, и нашао је, да се светлост угасила за неколико секунада, међутим појавила се опет, како су пустили атмосФерски ваздух. Према томе, можемо иримити као вероватно, да код горе поменутих а може бити и код осталих инсеката што светле, способност светљења треба рачунати као последицу спорог сагоревања материје, образоване животињом и доведене у додир с ваздухом. Ну из тога никако не следује да је доказано, да се свака светлост произведена животињама може приписати сличном узроку. Напротпв, до овога тренутка остала је несавладљива тегоба допустити слично споро сагоревање код животиња које живе у мору. Најпре ћу иоказати горе наведене Факте, да та створења тако јако светле под водом, као и близу њене површине. Слој малених посШиса, дебљине 8'70 сш , подједнако светли свим својим деловима (КатрФаж). Ппрозоме, које су Перону изгледале као усијана зрна, налазиле су се на извесној дубини испод површнне мора. Неки путници прпродњаци видели су светљење на доста великој дубини под водом, који су правилно приписали удруженој светлости множине животиња које су тамо биле (Мајен), а један позитивно тврдп, да је посматрао светљењенадубиниод 10-22" 1 (Спаланцани). Ма да се у свакој морској води налази атмоСФерски ваздух, неопходан за дисање животиња које у њој живе, ипак је невероватно, да је његова мала количина довољна за одржавање такве врсте горења, које, ма како се споро вршило, може развити светлост. То питање могу такође решити красни огледи, услед којих се чини вероватно, да код животиња које светле, сем горепоменутих извора светлости, има још и других. Мале посШисае светле у водонпку и угљен-диоксиду тако јако, као п у атмосФерском ваздуху и кисеолику (КатрФаж).

Према томе, овде постоји још други узрок тој примећеној појави. Па какав? По несрећи често се дешава, да природњак нема чврстог ослонца п да се пред њим налази пучнна иретпоставака. Нећу да уводим свога читаоца у ту пучпну, но само ћу му с моста показатн даљни изглед, који ће нас може бити извести на обалу, ма да ћемо и у том случају само тамно видети пут који тамо води. Од познатих нам извора светлости, сем горења, постоји јошједан, који распростире светлосг како у безваздушном простору тако и усред разних гасова ц течности. Мислим на електрицитет. Већ су одавно претпостављали, да је електрицитет узрок тим појавама, но само на основу са свим противположеном, јер су мислили, да се овде производи електрицитет трењем воде о животиње, околност, која савршено противуречи ономе, што знамо о тако званом електрицитету трења. Ну иосле тог доба дозна се за електричне рибе, и оне нас научише, да се тако јака електрична струја може произвести у телу животиње; од тог времена иостало је могуће нретпоставити код животиња, које светле, развијање електрицитета, које се маниФестује појавом светлости. У осталом има неког Фактичког основа за ту претпоставку. Пре свега, сам начин појаве. Видели смо већ, да и код тих случајева, код којих је доста познат начин и облик развића светлости, последње се не састоји у светљењу на једној или у неколиким тачкама тела, но да се напротив управо светлост образује светлуцањем многобројних микроскопскомаленнх искрица, које се постојано јављају и оиет ишчезавају, као да би била множина малених извора пуних електрицитета, који непрекидно следују једно за другим. Сем тога, налазимо још и друго. Познато је, дајако наелектрисан ваздух производи непријатно дејство код осетљивих особа. Познато је такође, да пуњење електричне махине у соби производи код многих несвестицу и главобољу. Капетан Хендерсон прича, да је 5. маја 1821. год. посматрао на 2° с. ш. и 21° и 20' и. д. такво јако светљење мора, да су сви, гледајућн га више или мање за неко време, осетилп несвестицу и главобољу. Другу не мање важну напомену имамо од г. г. Куа и Хемара, који су пратили Фресине-а на његовом путу око земље 1845. год. Они причају, да су при јаком светљењу мора лепо осећали онај задах, који се осећа, кад се налазимо близу напуњенога кондуктора електричне махине. Доводећи у везу та два извештаја, који допуњују један други, можемо поткрепити мишљење, да је светљење мора зацело последица електрицитета животињског тела,