Просветни гласник

312

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

ПРО СВЕТНИ

ГЗИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА (Изворни дописи „Пр, Гласнику") XIV. Типови добра свештенства. — Отац Павле Покровски. — Опраштање бира води сиротињи. — Рђав породични живот због оскудице. — Г-ђа Глафира. — Отац Павле поучава народ и заузима се за сиромахе против зеленаша. — Зеленаш Сидор Шујка и његова посла. — Проповед оца Павла у цркви. — Парба са зеленашем, — Како суде брађа у Христу једни другима. — Отац Павле зкали на крају живота, што му п сина богослова чека тај исти трновити пут. — Прота Савелије Туберозов, мисионар. — Конзисторија га тера да потказује полицији расколнике, и да иде с крстом у куће њихове. — Зашто је отац Савелије ( ,бузио бузу" у архијерејској „смрадници". — Због препрека са свију страна рад постаје немогућ. — Конзисторија забрањује оцу проти, да не сме држати проповед без претходне цензуре. — Епископ казни оца Савелија, што се заузима за сељаке против спахија. — Оцу Савелнју забрањују, да не сме проповедати против пијанства. — Прогонство. — Тип идеалне супруге. — Диван призор из породичног н:ивога оца Савелија. — Отац Туберозов уме да завири народу у душу. — Отац Александар Алмазов, тпп новог, идеалног свештеника. — Институткиња Вјера Николајевна указује му нов пут. — Свадба. — Призор с оцем. — Рад на парохији. — Прва проповед. Свакидашња похода парохпјана. — Како је отац Алмазов отворио сеоску болницу, лекарницу и школу. — Он учи децу с г-ђом Вјером. — Борба с учитељима нпхилистима. — Књижарница уза шкоду. — Оснивање сиротињског дома. — Подизање банке за узајамно потпомагање и штедњу. — Част добрим пастирима. — Наше свештенство. „Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце, а најамник, који није пастир, коме нису овце своје, види вука где иде, и оставља овце и бежи, јер је најамник. Ја сам пастир добри, и знам своје, и моји мене знају." (Јован, X., 11— 1к). У прошлом писму видесмо свештенике које је зао удес начинио најамницима стада њихова. Упознајмо се сад с некојим добрим пастирима, како их износи руска уметничка приповетка. Ако их стадо баш увек добро не познаје, они њега знају, и готови су да све даду за њ. Ојгац Павле Покровски је сиромашан сеоскисвештеник. Син црквењаков, Покровски оста рано сироче, напати се у духовној школи, док га не примише у конвикат у семинарији, где је се лепо учио, показујући особито одушевљење за проповед. Кад је свршио школе, не знађаше куда ће. На срећу или несрећу његову, дође у град жена благочиног а 1 ) из села Лохчанке, да тражи младожењу својој кумици, сирочету из свештеничке породице. Покровски изјави жељу, да оде на парохију и да се ожени невестом, коју попадија предлагаше. Проводаџика је бог зна како хвалила своју кумицу, ') Свештеник, надзорник свију цркава у округу.

КОВЧЕЖИК

„како је добра, тихе нарави, па ће му бити и добра жена," и млади јој богослов поверова, не бринући се више ни за што. Што је невеста била сироче, то ју је само подигло у његовим очима: као двоје сирочади, мишљаше он, боље ћемо се разумети, па. ћемо и добро живети. И ако парохија бејаше средња, он се, са доброте своје, једва таворио у њој. Пошто ннје било црквене земље, требало је живети од бира, т. ј. отимати од народа и парничити се с њиме, а отац Павле, човек стидљива карактера и добра сунца, не беше подобан за такву работу. Он није могао притешњивати сељане, видећи их оскудне, а та попустљивост према сиромашнима учини, да се и богатији сташе извлачити, уздајући се у добродушност му. Зато је и живео врло траљаво, пијући ретко чаја, и седећн празником о црну хлебу. Околни свештеници, куд и камо богатији од њега, ишли би у гости једни другима, проводећи време, уз пиво и мученицу, у сплеткашком разговору. Отац Павле није никуд ишао, па зато га другови нису ни волели, градећи га смешним човеком ; жена му пак, ГлаФира Власјевна, просто га је ненавидела због те мекоће, због тога праштања сељацима, што баци у сиромаштво сву породицу њихову. Она беше добра домаћица, као све сеоске попадије, ну, не појимајући својега мужа, завидела је женама других свештеника, па чак и црквењаковицама. 1Ч Свака се кочопери преда. мном и нос задире, свака дрквењаковица има шешир и лепо одело, а ја не знам ни празником Господњим шта да обучем кад пођем у цркву, па ме срамота, да пред свет изађем, <1 јадала се ГлаФира Власјевна својој куми, богатој ђаконовици, говорећи јој, како поп-Павле „нема ума", како он уме једино друге да учи, а њему самом како је Бог дао са свим мало памети." Ма кад он отишао за бир, прича г-ђа ГлаФира, уаек би се враћао празних шака. „Сретнеш га: камо ? велиш : дај! А он одговара: Нема, и сами немају, па шта да им узмем? <с За време попине болести паде јој на памет, како би било, кад би она покушала, да скупи мало бира. И гле, кад отац Павле оздрави, г-ђа ГлаФира доведе га у коморину и поче му читати: „Видиш, док си боловао, вршила сам дужност за те, идући по кућама и купећи бир, па ево шта сам скупила! 11 — и показа му охоло читаву хрпу печена хлеба, пуну качицу масла, два лонца скорупа и око двеста јаја. ,Ни један ми