Просветни гласник

П10СВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

314

— Разуме се, само њега, рекоше сведоци, ухвативши се тим начином на бачену удицу. Галактијонову је само то и требало. Загшсаше да сељаци потпуно потврђују кривицу оца Павла. Истрага је се водила без оптуженог свештешша, позваног тог дана у неко село, да причести старицу на самрти. Видевши да ствар може за њега рђаво испасти, отац Павле пренесе је у грађански суд, који осуди зеленаша за нарушену тишину у цркви на два месеца манастирског затвора. То је спасло оца Покровскога од пристрасна суда Галактијонова. После тога живот јадног свештеника пође ј још горе. Шујка му не даде више земље под најам, па му осујети и намеру, кад хтеде да отвори сеоску школу, у којој би, учећи децу, нешто зарадио. Благочини га позва у гости и предложи му, да пређе на другу парохију, уверавајући га да ће му тамо боље бити; ну сеоба још више разори оца Павла, а парохија даваше још мање прихода. Сиротиња га је давила целога века. Осећајући на глави сву тежину трнова венца, највише га је болело, што није могао упутити на други пут омиљенога сина својега Андрију, свршена богослова и, док се не отвори која парохија, певчика у очевој цркви. Венуо је отац Павле све већма и већма, па кад му син мредложи да се лечи, рече му : — Знаш ли, Андрија, шта ме највећма једе? Не могу да се помирим с помишљу, да и теби предстоји тај исти тешки, трновити пут, којим сам ја ишао и од којега хтедох да те спасем. Целога живота скрбио сам за те, сневајући да ти прокрчим нов пут, да те видим магистра, доктора — а ти си, ето, иевчик! — То је само за време, оче, рече Андрија. — Знам. бићеш ти свештеник, ну зар је то боље? Шта је сеоски свештеник ? Од те с.удбине хтедох да те избавим, ну мора да тд бејаше охолост у мени, човечје мудровање, па зато ме је Бог и казнио! и тужни свештеник тешко уздахну. Такав је тај добри пастир, којега скрхаше тешке материјалне прилике и тамна средина, у којој је делао 1 ). * * * Ометње, с којим се сусреће на сваком кораку г отац Савелије Туберозов, прота, послан у малу паланку, да се бори с расколницима, са свим су друге природе. То је један од најсимпатичнијих свештеничких типова, изнесених у руској припо') Журнаа ВЂкг за 1883. год., првповетка Тернистиа ауп.

веци. Човек од својих шездесет година, висок и пун, ну бадар и жив; из очију му се светли ум, искреност и смелост. Све важније догађаје он бележи у хронику — то је историја живота његова. Одмах на почеку мисионарског му рада, сусретоше га разне неприлике. Не прођоше ни два месеца, како стиже на парохију, а из конзисторије послаше му опомену. што не предузима никаквих мера против раскола, Међу тим, он је чинио све, што може чинити поштен свештеник, да поврати блудне синове на истиниги пут, ну конзисторија је привикла, да јој мисионари тајно потказују расколнике, па да их гони помоћу полиције. Отац Савелије правда јој се и додаје, да би борба с расколом била успешнија, кад би опстанак свештенству био обезбеђен. За смелост, што се усудио, да има своје мишљење, доби нову опомену, и би позван, да лично да објашњење. Место полициских мера, прота хтеде да употреби у борби с расколом живу реч, али му баш ту сметају. Он тражи допуштење, да може о Ускрсу држати јавну препирку с расколницима, ну конзисторија му је не даје. Кроз три године поново га позваше, да се оправда, зашто не похађа, као што иристав јавља, о Ускрсу расколничке куће с крстом у рукама 1 )? Отац Савелије је сматрпо, да је то понижење за православнога свештеника да иде скрстом у отпадничке домове и да им се силом намеће, па тако и каза епископу. Он, вели, живи од прилога, што падају у таквој нрилици, па му се не може рећи, да је обишао расколнике из нехатње, јер ко није рад својему шпагу! — већ једино зато, да би осетили, е су недостојни походе свештеникове, па се застидели. И ако се епископ задовољи таквим одговором, кроз годину дана опет га позваше због те исте ствари. Сад су се жалили на њ ђакон и певчик, и ако им је отац Савелије, увиђајући уштрб, што им наноси обилажење расколничких кућа, дао 40 рубаља у име оштете. Та га је клевета веома увредила. „Враћајући се из града, пише он у свом дневнику, целога пута бејаше ми криво, што не одох у духовну академиЈу, откуд бих отишао у калуђере, па бих, с временом, постао архимандрит, архијереј, возао бих се у кочијама и командовао бих, место што ми командују". У осталом, то роптање не траја дуго. »Кад дођох кући, читамо даље, попадиЈа ме нежно пригрли, и ја заблагодарих Богу, што је тако удесио, нкоже естЂ 11 . После четири месеца позваше оца Оавелија поново у град. „Пишем ове редове, стоји у дневЈ ) Обичај као код нас на Крстов -дан.