Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

40?

литву, а вернпма препоручује нскрену — свесрдну, па ма н пајкраћу молитву. Износи се образац искрене, кратке молитве, коју је Сиаснтељ предао пама. Еао главни услов у тој молнтви, да можемо бдти достојни Божје милостп, захтева се, да ими сами будемо милостиви према онима који нас вређају. Даље, наводе се Спаситељева обећања, по којнма ће се свакоме отворнти врата Божје милости, који искрено тражи Божју милост. За очигледно уверење у овоме наводн се, да ни љубав Ода-човека, на молбу сина, не може дати му камен место хлеб, илп змпју место рпбе; па у толпко пре небесни отац неће се оглушнтн према нашој нскреној молитви. Као углед братске љубави, тражи се да наша молитва не буде себична, него да буде братска — заједничка. Хоће се, да смо у молитви искрени према Богу, као деца према оцу своме, с тврдпм уверењем, да ће нам Он, према нашој вери и искреностн, прптећп у помоћ и нспунити све оно, што ми, но немоћн, нисмо ни знали ни умели тражпти од Њега. Завршује се овај део утехом, да је Господ блпзу нас, п да се нп за што не бринемо, иего у свему да се молитвом и мољењем, са нахваљпвањем, јављају Богу искања иаша. У говору и кајату пзносн се догађај, у коме се, но Јеванђељу, ирпмером тврди, колико је Бог милостив према оиима којп се искреио кају. Даље се номиње догађај, из кога се видп, да Спаситељ ннје презао ни од јавног — погрешног — мњења, кад је својим мнлосрђем прпхватио молбу кајућег се царпника Захеја. Завршује се овај одељак призивом апостолскпм, да се кајемо загрехе, нмајући на уму доброту, кротост н трпљење Божје, које на нокајање води; јер Син Божји нцје дошао да дозове нраведнике на покајање, но грешнпке. У говору о слушању и извршивању тврди се, да у небесно царство неће ући они којн призивају Господа, него онп који чпне по вољи Оца небеснога. За потврду овога наводе се Спаситељеве речи, у којима се у слициизноси мудрост и основаност оних, који слушају и извршују речи Спаситељеве. Тврди се, даље, да се само извршивањем засведочава љубав према Богу. Завршује се овај део сликом човека, који се у огледалу огледа; па кад од огледала одстуии, онда му на огледалу нестане његове слике. Овим хоће да се представи молитва која не потиче из душе и од срца. У говору о делцма наводе се Спасптељеве речи, којима Он означује начин и каквоћу добрнх дела, изјављујући, да људска дела — добра илп зла — карактеришу свеколику природу његову. Даље наводе се апостолске речи, којима се тврди,

да су добра дела неопходна као и сама вера, јер она — добра дела — тако рећи, дају жнвота вери. У потврду овога наводе се примери из жииота Аврама. Препоручује се чињење добрих дела до краја живота. У говору о доброчинству износи се ова врлпна као услов, да се Божја мплост добије. Наводе се Спаситељеве речи, којпма он изјављује, да свако добро п свако зло, учињено човеку, сматра као да је Њему учпњено. Износи се нревасходство добрнх дела, која се чине из љубавп према човеку у опште, пред делима која потпчу нз простог прпјатељства или каквог личиог рачуна. Наводи се Спаситељева прича, којом Он објашњава, да су сви људн, без разлике народности и вере, наши ближњи, па да, према томе, ваља добро чинити сваком човеку. Завршује се овај одељак аиостолским нризивом, да ваља обућн се у срдачну милост, доброту, понпзност, кротост и трнљење, сносећи један другога и праштајући један другоме... јерје љубав свеза савршенства. У говору о ираштању увреда износп се савршенство Христове љубави, пред непотнуношћу Мојснјевог закона о љубави. Тврдн се, даваљаи љубити непријатеље, и праштати људима грехе њихове, јер је тоуслов, да н Бог нама прашта грехе наше. Наводи се Христова прнча о господару и дужницпма његовнм, којом се тврди, да је Бог ненсцрпљив мнлости Својој према кајућима се, и неумољив према немилостивима. У опште, тражи се да праштање буде безгранично. У говору о бризи и богатству наводе се Спаситељеве речи, но којима нико не може служити два господара — Бога и мамона. Исто тако наводи се преиорука Спаситељева, да не треба бринути се за живот, него ваља ослонитн се на Божју милост, која не заборавља ни птице небесне, ни цвет у пољу. Препоручује се, да сву брпгу поклоннмо тражењу царства небесног, па ће остало, што треба, само по себи доћи. Износп ее превасходство моралног блага над материјалним благом. Препоручује се чување чистоте савести, јер од ње зависи каквоћа човекових дела. У причи о богатом младпћу помињу се заповести, које се односе на чињење добрих дела, и самоирегорење износи се као врхунац моралне узвишености, а тежња за богатством као сметња за улазак у небесно царство. Излажу се Христове приче о богатоме, у којпма се представља ништавост земаљских блага, пред велнчнном моралног блага. У говору о смерности преноручује се, данншта не чинимо уз пркос или за нразну славу, него 54*