Просветни гласник

408

РАДН.А ГЛАВНОГА ПРОСВЕГНОГ САВЕТА

да мдађи слушају старије, и свп узајампо да се слушају, јер се Бог ионосптима противп, а понпженима даје благодет. Износп се прпмер најсавршенпје смерпостп из Хрпстовог жпвота, кад је он прао ноге својим ученнцима. Излаже се Хрпстова поука о смерпости и прича о Фарпсеју и царннпку, којом Оп осуђује самохвалнсање, а смерност узноси. Наводе се Христове речи, по којпма прваци међу људпма ваља да се уздпжу не положајем својпм, него услугама својим. За ово тражп се потпуна чпстота и невиност душе, каква је у деце. У говору о дволичности тражи се, да све што човек радп, увек да буде у чистој намери, без задњег циља, да се за то добије награда у хвали или признању. Осуђује се спољна побожност на сујети основана. Излаже се апостолова тешка осуда Фарисејима, који заводе људе на лажни пут. У опште, дволичност црта се у оштрпм потезима и јарким бојама, да се потпуно осудп. Помиње се псцељење, које је Христос једног суботног дана учпнпо; а тиме тврди се, да је суштина добра не у безживотној Форми, него у добру делу, које потпче из љубавп према добру. У говору о осуђивапу захтева се да не осуђујемо, него да будемо правичнп п да својемахне увпђамо п пскорењујемо. Дају се кориспи саветп суднјама, с напоменом на тешку одговорност њпхову Тврдп се, да ће једном свп људп пзаћи на суд пред Бога. Гњсв и мржња осуђује се у толикој мери. да нп нрпнос Божју олтару нема цене, ако му не претходи пзмнрење са ближњим. Преиоручује се да будемо сложни, болећиви, братољубиви, мплостиви п понпзни. За опога који мрзи в°,л.и се, да је крвник, п с тога такав нема у себи живота вечног. Ваља хптатп са мирењем, да сунце не зађе у гњеву нашем. У говору о иијанству и наслади вели се, да кад је Христос својим телом пострадао за наше спасење, ваља да се и ми том мишљу наоружамо, јер којп телом пострада, престаје од греха. Позпвају се вернп, да одбаце дела тамна — идолопоклонске насладе, п да се обуку у оружје видела чпстоту хршпћанску. Тврдн се, да сви, којп су страстима одани, пеће наследити Божје царство. У говору о лажи наводе се Христове речи, по којпма лаж долазн од ђавола; с тога се тражи, да лаж одбацимо, н да пстину говоримо друг другу, јер смо удн један другога. Тврдп се, да мрзост о лаж неће ући у Божје царство. Ко лаже, не лаже људе, него лаже Бога.

У говору о клетви пзносп се Хрпстово уноређење о клетвп. По овоме, свака клетва иеумесна је: наша реч за оно шго јесте, ваља да буде да; а за оно што ппје, ваља да буде не. Заклетва, пак, као потврда истине, вредп само да се свађа оконча. Клетва праведна потребиа је радп истнне; а лажна клетва Богу је противна. У говору о иреиирци и свађи тражи се, да никаква рђава реч не пзлазп из наших уста, него само добро, за нанредовање у верп. Упућују се верни на здраву и истиниту науку Господа нашег, с препоруком, да се клоне од запиткпвања и празних препирања, јер је узалудно. Препоручује се чување оиога, што нам је од Христа предато, а да се клонпмо празних разговора и препирака лажно названог разума. Излаже се поука слугама Госиодњим, каква ваља да буду. У говору о браку — мужу и жени — вели се, да је брак Божја устапова, у којој муж и жена чине једну целпну. Говорн се о тврђи брака. Дају се саветп п упутства женп п мужу у брачноме жпвоту њпхову, како да се узајамно понашају п препоручује им се слога.. Истиче се уздржљивост као стање, у коме пма више слободе п могућностп за богоугодан жпвот. Жеип препоручујесе послушност ирема мужу; а мужу преиоручује се љубав према својој жени, по примеру Христа п цркве. Ко љубп своју жену, себе љуби. Украс жене да буде пристојно одело, стидљивост, поштење и добра дела. Дају се савети старцима да буду трезни, поштени, чистн, здрави у вери, љубави п трпљењу. Старицама препоручује се, да не буду опадљиве, да буду уздржљпве и да уче иодмладак добру, да уче младе да љубе мужеве п децу, да буду поштене, чисте, добре кућанпце, благе, покорне својпм мужевима. У говору о родитељима и деци препоручује се деци, да слушају своје родитеље. Послушност деце нрема родптељима истиче се као прва заповест п условљава срећу п дуг жпвот децн. Очевима препоручује се, да не раздражују децу, него да пх гаје у науци п страху Господњу. Небрига о својима, а нарочито о домаћима, одрекао је се од вере, и гори је од незнабошца. У говору о иокорности властима саветује се да покорност према властнма буде основана на слободи; алн та слобода да не буде покривач пакости, него слобода Божјег слуге. Тврди се, да су властн од Бога, па се протпвљење власти сматра за грех према Богу. Кнезови ннсу страх добрим делпма, него злим. Покорност ваља да иотиче не пз страха него по савестп. У говору о госаодаргша и слугама препоручује се, да слуге буду покорне својим господарима