Просветни гласник

радња главнога просветног савета

415

XII. Прочптан је реФерат г. Свеголика Ранковпћа, проФесора, о квпзп „Правосдавнц хрпшћански катпхизис" у преводу Воже Јовановића, који је био попудио да му се поменуто дело прими као школски уџбенпк. РеФерат гласи : Главном Просветном Савету. По одлуцп Главног Просветног Савета (СБр. 116. од 17—Х1—1893.") прегледао сам дело: „ Филарета митроиолита московског — Православни хригиКансни катихизис", иревод Боже Н. ЈовановиКа, свештеника, упоредио пстп са ориђипалом, и о томе част мп је поднетп Савету своЈе учтиво мишљење. Одавно се, с правом, замера напшм уџбеницпма за верску наставу. Недостацп ових тако су јасни, да немам потребе овде о томе говорптп. У новнм уџбеницима треба да се опазп нестајање ових недостатака, да се внди тежња: да се и релпгнјској настави да, по могућству, онај правац, којим пду остале науке што се у школи предају. Овоме се не протпвп нп суштпна нп циљ веронауке Суштпна веронауке — оне свете, Вогом открпвене истпне, — неће ништа изгубнти од својега достојанства, ако јој се у школи да, онај спољашњи облпк којп пмају остале науке. Циљ пак веронауке бпће ностигнут онда, кад се ученпцп доведу у правилне п свесне односе према религији, кад њпхов рад не буде какво апстрактно, научно посматрање релпгпје, већ потпуно разумевање саме ње, као нарочпте живе спле, која се јавља у човеку и утпче на њега. Да би се ово иостигло, веронаука мора поћп опим путем, који одређује педагогија за све науке. Нашп уџбеници за веронауку досад су били преводи са руских уџбенпка, као што је случај п са овим, којп је мени дат на оцену. При писању уџбеника за науку о верп руски писци најрадпје употребљавају тако звани догматични начпн, а доскора им је био омиљен и онај стари катпхетнчнп, по коме се некад и у нашим школама предавала веронаука. Ови нм се облици чине као најподесннји за предавање тако узвишених и светнх истина, као што су оне, које релпгија садржн. У томе послу пази се само на то, да се свете истпне што тачније пзложе, да се не допусти нп најмања догматична или друга грешка, а како ће те истине битп усвојене и како ће утицати на ученике — то се питање оставља на друго место. Међу тим сад су многи руски наставници увпдели, да би много корпснпје бпло, кад би и верска ббука обраћала впше пажње на педагошка начела,

која су утврђена и примењена у свима другпм наукама. И док једни заступници старога нравца држе да, кад су нстнне, које се пзлажу у веронауци, дате божанским откривењем човеку готове, кад су имале још с иочетка одређен облик, онда се оне морају у истом облику и саопштавати ученпцпма, који пх овако, без пкакве измене морају усвајати, дотле другп желе да виде в(Лпе саморадње ученика и у усвајању овпх светих истина. Они не траже да ученпци саностално проналазе поједине истине, али желе, да ученпци, полазећи од какве тачке, од непознатога, дођу, по могућности, до какве целпне, а при том да иостепено размишљају и пстражују и сами и под руководством вероучитељевнм. Митрополит Филарет, чији је катихизис превео г. Јовановић, долази међу оне старе писце, којп су располагалп огромним богословским знањем, па је с тога био у стању да најтачније изложи суштпну вере хришћанске. У овпм пптањима Фпларет се сматра као стручњак п заузпма ухледно место у руској богословској књижевности. Али што се тиче метода и правца излагања ових истина, он се, при писању својег катихпзпса, држао строго догматичног правца, који је, по мојем мишљењу, бар ва наше школе, врло неподесан. Ја бих могао изнетп доста прилога за доказ овоме мом мишљењу, али сматрам да је то непотребно, кад већ сада и сами руски иисцн (као: Страхов, Соколов, Ширскп, Вјетвеницки, и т. д.) увнђају, да се и веронауцп мора датп други спољашњи облик и други метод, ако се хоће да она постигне ону сврху, која се од ње очекује. Према томе ја држпм, да је г. Јовановић погрешио што је иревео Филаретов катихпзис. По моме мншљењу боље бпбилодагаје он ирерадио и удесио за наше школске прилике. Ово мпслпм нарочито с тога, што је Филаретов катихизис пзрађен за више разреде гимназиске, а он се код нас предаје у IV. разреду, па је већ и то једна велпка незгода, која се увећава још и тим, што се г. Јовановпћ, нри преводу, старао само о томе, да га „дословно" преведе, да би тако сачувао суштину п језгро хришћанског учења како га Фпларет пзлаже. Услед тога остало је у овом г. Јовановићевом катихизису доста појмова, којп ће бпти нејасип за ученике IV. разреда А истине, које се у катпхпзису садрже, н саме су већином тешке за потпуно схватање, па још ако уџбенпку нпсу главне одлике просгота п јасност, онда од њега нема праве користи. Ну главни недостатак Филаретова катпхизиса састоји се у његовом сјхом , строго догматнчном (начину) пзлагању истина хришћанске вере, често 55*