Просветни гласник

444

ПГМОГ ИСТОРНЈИ РАЗВИЈАЊА СРШЈКИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМЛ

развијања, које мора впшем претходити. Богишић је то смео с ума, те је само тако и могао доћи на то, да ове песме саме по себи показују неко опадање п увелост. Па и Јагић пристаје уз њега, када вел.и, да се у овим песмама огледа нека малаксалост и нека старачка слабост; он мисди, да је цвет већ ночео венути, када је бно узабран; говори о неким избледелим траговпма некадашње депоте, па упоређује ове песме са пдеменптим убојним коњем, који је већ остарео и оронуо, адијошне напушта поносито држање (стр. 218). Богишић држи да су песме с тога оиаде и најпосле азумрле, што у дадм. приморју већ није бидо никаквих жнвотних усдова за еп. Јагић тумачи ово опадање пропашћу многих угдеднпх породица, у чијем су се кругу ове песме неговале. Не знам на што се Богншпћ ослањао, када је изрекао, да су песме, које су у Дубровнику забележене, најјадније. Ја никако то не могу да разумем читајући несме под бројем : 1. 9. 10 14. 16. 26. 30. 33. 35. 40. 41. 44. 45. 47 п 55. У пресуди Јагићевој п Богишићевој нма ио које зрнце истине. Допуштамо да некоје од овпх песама имају неке увелости н неких знакова пропадања, што ћемо доцпнје н у поједпностима показатн, али онака одсудна пресуда, као што је Јагићева и Богишпћева, не стоји. Пресуда је с тога рђава, што нолази са рђавога становшпта, што базира на двема грешкама. Прво је, што се у овој , пресуди мери субјектнвном мером, која потиче из I чнтања несама у Вуковој збнрци, а нпје се обратила пажња на закон развијања. Друга је грешка пгго је п сувише опће тако одсудно у један мах судпти о свима песмама, Наше иојединачно истражнвање ноказаће како је то неоправдано н пепромпшљено. Прпзнато је већ, да се опадањеједне врсте појесије не огледа у ономе, што највише пребацују овим песмама, т. ј. даје овде облнк надвладао садржину, да се једна иста вештачка средства унотребљавају много пута, и да једни истн мотиви сувнше варирају. Познато је, да и срп. нар. песме у овоме веку не умакоше овој опасности. Када бпБогншић и Јагпћ ималп у опште право, то бисмо онда у старнјнм песмама, записаним у XVI веку, ималн иесме иуне иесничке једрине. Како је пак у истпнн видећемо доцније. Ону силну талијанштину можемо сматрати као знак опадања, али како онда да судимо по онпм силним турским речпма и изразима у Вуковој, а још впше у Хермаиовој збирци ? Напред смо већ споменулн да је Новаковић посумњао, да су те песме народпе, или још боље, посумњао је на две песме. Моглп бисмо овде ову Новаковићеву тврдњу оставиги, на се њоме на

згоднијем месту позабавпти, али се његова тврдња ослања на така обедежја, која палазимо код свију песама. Та обедежја су : талијанштина , метрччна неправилност и по који пут чудан начип пзражавања, као : на источној оној страни, на јуначку црну земљу. шта више прављење Футурума са будем. А може лп се онда казати за најстарије песме у Бог. збирци (6. 46. 49) да нису народне н да су подметнуте, јер и оне имају још веће мегрпчне неправилности и још чудније изражавање и особите граматичке облике ? Како је пала реч, да су ове песме дажне и нодметпуте, то не можемо а да не напоменемо, што се на ово односи: Вукова збирка је систематична, јер се Вук одао купљењу са потпуннм знањем о вредности и важности онога посда, који је предузео, те је с тога п гледао, да му збирка буде што потпунија и крнтичннја. Скупљачи после Вука највпше се труде, да Вукову збирку попуне што внше могу. Међу тим старе збирке немају никакве систематичности. Онај облик у каквом су, са свим је случајан Не може се рећи да су записпвачи имали неког одређеног плана прп скупљању ових песама; нсто тако пнтање је још, да ли су онп н упознади нраву вредност онога, што су записивалн, те се с тога не сме узети, да је случај био те ове песме не угледаше света. Нпје то био случај, него не изидоше с тога, што нико није мислпо на издавање, а то по свој прилици с тога, што се држало; да сама ствар ннје од велике вредности. Ко зна шта би било да је другојачпје било ? Да су научници н нзображени Дадматинцп ценшш и знали вредност овпх песама, па пх купили н издавадп, питање је, би дн се они могдн уздржати да их не дотерају н модпФпкују према својим естетнчкнм ндејалпма. По свој прилицн да бисмо онда имади каквог мордачкога Османа. Не ћу овде ни подсећати на Качића и Ферпћа. У даљем нашем истраживању видећемо, да су нам се сачувале две песме (Миклош. 5. и песма 3. у Арх III.), које су мање впше вештачке композиције. Да су ове песме народне, најбољи је доказ то, што су збирке тих песама без икаквога плана. Новаковићеве тврдње на стр. 453:54, где вели: онај, који је ове песме забедежио и т. д., тешко се могу доказати. У опће баш саме песме дају нам осећати, да су верно и тачно забедежене; наравно, да ћемо допустити, да у појединостпма има промена, алн нпгде не ћемо наћп трага, да се баш хотимично хтедо да поправља и мења.