Просветни гласник

594

НАУКА И ИАСТАВА

фрагменат, не слажу се у излагаљу. Марко се креће на-пут да тражи брата, који је још у детињству

Сасвим је друкчији одношај овде, где се животни обдиди мање више иодудараЈу, као н. нр. између Бугарске и Босне. И у ]едвим и другим песмама оиажа се снажнији турскиутидај, а цре свега истиче се код њих хајдуштво. Но и овде.је сличност доста ограничена. Босански и бугарски Турди, бугарски и босанеки хајдуди опет за то су врло раздичите дојаве. Босански Турди сачувади су увек језгру српскт, а бугарски иди чисти ориентадди, или су постади услед мешавине раса. Карактер бос.анских хајдука осветдићемо под одељком XIII (упор. IX о Мидут. 56 песми) помоћу песама, које о њима говоре. Какви су иак бугарсви хајдуди најбоље се види из песама код Дозона под бр. 17., 19., 20., 29., а пре свега из песме 22. и 32. (хајдутин мајка не храни). Срби и Бугари су два сасвим различита народа не само по језику, и по томе да су у историјском животу разним путањама гредеди, него и по карактеру, те се с тогаињихова народна појесија мора и по обдику и садржипи јако раздиковати. На основу тих окодности биће и могућно ухватити и наћи српске елементе у бугарској, и обратпо, бугарске елементе у сриској појесији. Тако п. ир. песма 73. у Вуково.ј III књизи није ништа друго, него туђ мотив из иесме 32. код Дозона пренесен па Марка Краљевића. Он пије смишљен и удешев према српском пачину. Само крајња потреба изазвала је, као што ћемо даље видети, ову творевину, у којој се она стара да јад и срамоту хајдуштва прикрије витешкпм делима и јуначким лукавствои (хајдуштво је срамотно јунаттво — т,ек невоља хајдуковат може, в. ниже под IX о песми 56 у Мидут.), а нивад се овде не јавља хајдуштво као последица нерада и из жеље за пљачком и грабежем. Босанско-српски хајдуди јесу увек само јунади, а бугарски хајдутин — судећи но самим иесмама нрост убида и разбојник најгоре врсте, често нацртан са доста израженим сентименталпим колоритом, што дн мало не доприноси да о њему блажије судимо. Он никако вије сурово чедо своје културно сиромашнеземље, него је шта више измет рђавих друштвених прнлика. С тога и видимо да кроз сва она недела, која се о њима певају, провејава неки страсни рафинирани дах. Тако н. ир. једанхајдуку страсном миловању раскида грло неко.ј Туркињи (бр. 20), други опет из захвалности према мајци што га је на добро упућивала одгризе језик (мајноле, мила мајпо де — какво тисладко говориш ја си јазика извади — под јазик да те цалува — хубаво на ум ноучваш) те са девет товара блага одлази у манастир Хилендар, да се онде закадуђери (бр. 22). У 7. песми Вукове III књиге пева се, како муж спаљује неверну жену. Тај мотив је бугарскога порекла. У 35 песми код Дозона читамо, како неки хајдук Којо своју жену Стану спаљује, ма да му је ова у његову одсуству од 9 година верна била, и тек се после тога дротив своје воље а на жељу брата свога Угрина удала за другога:

и свештта, либе ле, посвети. Којо си Стана свблече па је сас смолја намаза па ја Којо на свешт запали, на дружина да му посвети: Три дна си јали и пили, Стана им за свешт светила.

па си Стани думаше либе ле, Стано, либе ле, с вино ли штеш послужи, или штеш на свешт посвети на мојта верна дружина ? а Стана Коју отговарја: дибе ле, Којо, либе ле вино шта редом послужи У осталом изгдеда, да се радња Вукове песме додирује ра 34. песмом у Дозоиа (о овоме мотиву у мађарским песмама види ниже). Поред овог хаиучкога елемента јавља се у бугарској народној појесиги неки сасвим различит основни елеменат, ко.ји је опет зато са хајдучким врло често у тес шј вези. Може бити да он потиче из оиштесловенскога корена, а то ће бити п Јагићу да је лебдело пред очима, када је надисао ону напомену у погледу старинскога карактера у бугарској народно.ј појесији. Тај едеменат крстићу називом : љубавна и породична трагеди.ја. Упор. Дозон. 25. нађени брат, 30. пожртвовање дететаза братом, 32, нађени син и муж,34.,35., 40. казна над певерном женом, 37, робиња и њено дете, 40. повређепа женска част, 41. осдобођеиа сестра, 43. пунида кдеветница, 44.

украден. Нашавши враћа се с њиме кући. На путу га снађе несрећа. Ово је дакле проста варијација теме о украденој Јакшићевој сестри. Да ли је то позна контаминација, илијеовавеза стара? Песме код Бог. и Милут. по садржини се врло мало разилазе, само је извођење код Милут. богатије. (Наставићо се).

кажњено убиство детета (уиор. Вук II 5), 45. жена која се иролепшала, 46. оклеветани ујак. 47. суревњиви љубавпик, 48. невеста и снрт, 50. верни љубавник, 51. бугарски Виргиније, 5о спаљена жена, 56 прокдета кћи, 63 строги муж, сем тога има неколико н. пр. |денче) сдика, које су особнто фино изведене. Таке су 37., 43., 46., 50., 51. 56. и у ужем оквиру 55. 63. Тражећп развијање српске јуначке нојесије све до њених дрвих почетака, дошли смо до закључка, да је пре ове појесије морала бити нека епоха, у којој је владада нека врста нојеси.је која .је обрађивала градиво само из иородичпога живота. Од те појесије нак позајмила је јуначка песма у своме развијању боје и тоиове, којима је облачила градиво, узето из истори.јскога живота. Према томе дакле видимо, да се ова врста песме одржала код Бугара све до данашњега дана, а није крочила наиред, да, препосећи ове мотиве на истори.јске личности, даде живота правој јуиачкој десми. У тим иесмама јављзју се неки Цањо, Илчо, Кољо,Ненчо, Паичо, Стојан, Татунчо, Тодор; или жене као : Драгана, Марика, Пенка, Станка, Тодорка и .још много других без икакве ипдивидуалности, но ниједно од тих имена није заменило какво историјско име, као што су у Срба браћа Јакшићи и др. Самоу 40 иесми спомиње се име Анђелија, но н ово је српско. те се види према томе да је ова песма српскога иорекла (то је песма о боланом Дојчину у бугарској дреради.) Да ли су ову врсту којесије, која је клица јуначко.ј песми, односно у којој су њени ирви почетци, имала и остала југословенска пдемена? Наравно да на ово не можемо ништа ноуздаио одговорити. Држим да се и у ово.ј прилици морамо држати нринципа, да све што је иред нама, морало је ма где и ма када постати, те је према томе погрешно, свему, што је тамно, тражити већ у напред иочетка у најдаљој старини. Хоћу само да вапоменем, да ли карактеристична даровитост српскога племена, коју ио мом мишљењу најјаче изражепу налазимо код Црногораца, пошто се највише очувала од страних утица.ја, и да дн његови назори, који су више трезвени и умерени и доста слични духу и тону у исландским сагама — ово не важи само за мушкога , него и за сриску жеиу, ко.ја већ сама има нечега мушкога у себи (в. даље нод XI и XIII) — допуштају, да се така врста нојесије, како смо је мало више карактерисали, могла на ерпском земљишту развити. Баш срнске женске иесме, какве их данас пред собом видимо и чије почетке у срп. јуцачко.ј несми надазимо, као да упућују, да ,је ириродни душевни склоп Србина и Српкиње снедифично српској појесији бап1 саевим друго обележје морао дати. Како су Срби по сведоџби традиди.је у старије лреме од прилике од XIV до XVI века — имали сличну нојесију у Курелчевој збирди можемо јој наћитрага на више места то држим, да су Срби ову врсту појесије примили од Бугара. Зар Бог. 6. песма а још више 49. сво.јом бугарском локализадијом не полазе са бугарске основе? Зар се назив ( ,бугарштица* одп. ијесан бугарска (Бог.27. 29). не да најлакше тако растумачити, ако узмемо, даје така врста иесме збиља бугарскога порекла ? Слободпо можемо узети, да је тај назив, који се у XVI веку — но већ тешко са разумевањем и са свешћу одакле је дошао — још употребљавао, дошао један или два века рапије, пошто се онда још добро памтило бугарско порекло ове врсте песама. Ако се моја претиоставка а с њоме заједно и тумачење овог загоиетног назива усвоји, то мислим да нећемо јако погрешити ако узм,емо, да ,је бугарски утицај био најјачи у XIV веку, у епоси, када је земљиште бугарскога говора пало дод моћну државу српску, те се тим утицајима широм врата отворила. А зар не би било бдизу истине постање те бугарске појесије довести у свезу са грчким утидајем ?