Просветни гласник

ПРОСВВТНИ

КОВЧЕЖИЋ

и католички кантони; за закон су била само три кантона: варош Базел, Тургау и Невштател. Захваљујући тако енергичном гласању, то је питање бар за времена скинуто с дневнога реда. Већина је изјавила била жељу да се младежи даје и даље хришћанско образовање и да се кантонима остави потпуна власт над школама. У осталом ваља напоменути, да је исто питање било истакнуто и за време ванредне сесије у месецу марту 1888. године, када је посланик Шепи (8сћарр1) био упутио скупштини овакав предлог: „Препоручује се ®едералном Министарству да испита, да ли — према резултатима који су до сад добивени, — школски систем у свима кантонима одговара члану 27-ом Федералнога устава, па да о том поднесе скупштини извештај." Шепи је био добро познат партизан образовања под контролом савеза и радио на том, да се уведе известан број једноликих Федералних уџбеника (тапие1з Гес1егаих), који би били обавезни за школе свих кантона. Међутим његов предлог би тргнут. Ми морамо признати, да нам изгледа врло тешко : дати једно и исто васпитање свој деци једне земље, у којој становништво припада трима различним народностима и говори на три различна језика: Француском, немачком и талијанском, да и не помињемо романски. У планинским крајевима немогућно је готово и очекивати од деце да уредно походе предавања за време зиме, и ако им родитељи могу за то бити кажњени. У индустријским и богатим центрима, где су услови за живот сасвим друкчији, школа је увек близу, интелектуални је живот развијенији: Јтамо се увек има и више времена и више тежње за учењем. Закони који се тичу наставе различни су у сваком кантону; сваки кантон има свој нарочити систем, али се, ипак, сви ти системи оснивају на једном принципу, да је сваки грађанин обавезан према држави, да из средстава за обрпзовање, који се одржавају народним трошком, извуче што више користи за својуЈдецу. До устава 1874. г , када је основна настава постала обавезном у целом савезу, средства, помоћу којих су се деца могла спремати за ма каквуЈврсту рада, била су у извесним кантонима још незнатнија, него ли у Енглеско] пре закона настави од 1870. год. — Школе су издржавале поглавито различне религиозне секте, добротворна друштва и приватна лица. Тада није било никаквога наставног плана. Није било онога, чиме се Швајцарци данас с правом могу поносити: да и за сина најсиромашнијег сељака има средстава, да просветни гласник 1895. г.

својим радом и заслугама доспе до највиших положаја у земљи. Под старим режимом деца су ишла у школу само онда, ако су то желели њихови родитељи. Католици и протестанти гледали су тада школу пре свега као средство, да деци — која су се код њих учила — улију своје мисли и веровање; брига пак, да се они васпитају тако, како би доцније могли часно и корисно послужити држави •—• долазила је тек на друго место. Устав, којим је настава оглашена за обавезну, би поздрављен с одобравањем у свима кантонима. Аутори 27-ог члана нису — као што изгледа имали ни оне сумње, ни оне бојазни, којима су тако често давали израза у Енглеској пре 1870. г., када су многи чланови парламента отворено говорили, да се сличним законима само крњи лична слобода, и предсказивали да ће они произвести у народу исто незадовољство, које је произвело и увођење изборнога цензуса: »У питањима васпитања к , писао је сир Ногасе КитћоМ, као секретар инглеске легације у Берну, »швајцарски је народ страстан, дивљења је достојно — премда је то сасвим природно за народ, из кога су поникли један Русо, Песталоци, Феленберг и многи други велики људи, — видети: с колико се добра срца и воље родитељи излажу и најтежим новчаним жртвама ради васпитања своје деце. Нсма управо ничега узвишенијега, него видети оне л^уде, тако штедљиве у другим стварима, како издају новац у разним облицима: јавни фондови , приватни прилози, државни порез и т. д., снмо да би што боље васпитање дали својој деци." Швајцарци се поносе својим школама и свим оним што се на њих односи. У свакој вароши или селу, почевши од столице кантона па до најсиромашнијега засеока, — школске зграде привлаче, на првом месту, пажњу странаца; оне су обично најлепше и најудобније грађевине у сваком месту. За Швајцарце никакво место ,'нлацј није скупо, само ако је најудесније за школу, ако је најздравије и ако је у центру. Ево за то два прим^ра: у Цириху је саграђена једна школа од 1,100.000 Франака на ЕтШеасћег-РШг-у, једној од најлепших варошких улица; у Берну је опет влада купила две куће за женску школу у најлепшем делу велике улице: Кие Гес1ега1е. Општинске и кантонске власти ни на што не обраћају толику пажњу, колико на школе, које се у њиховом подручју находв. Једноме Енглезу, који не може прочитати једне новине а да у њима не наи1)в на казне, на које су осуђени родитељи