Просветни гласник

334

РАДВА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

Уживање и разуздин живот, није једно исто. Исус Христос је учио: .да угодности, ио себи самима, могу бити као и богатство пометња Хришћ. усавршавању; да је теже спасти се у сред угодности него ли у тузи (види: Учење Прав. Цркве од Влад. Гете-а, Задар 1886. стр. 146.). Дакле, реч је овде о угодностима, а не о разузданости у животуљудском, зато би подесније бил. казати: да против друге заповестн о блажен. греше сви они, који се одају светском уживању. А разузданост у животу, оставити за VII заповест закона бож. „Против четврте заиовести о блаженству", пише на стр. 92. рукописа, ■— „греше они, који се не старају да добију благодет Божију, без које нико не може бити оиравдан пред Богом." По учењу православне дркве, благодат Божија — као што смо на другом месту поменули — даје се свима верујућим Хришћанима, по заслугама и вери у И. Христа (Рим. XXII, 25.). Дакле и они, који греше против ове четврте заповести о блаж., осуђују се зато: што злоуаотребљују благодат божију, а но зато, што се не старају да добију ову благодат, која им се бадава даје. У таквих је људи срдо отврдло, ум помрачен; што је добро, они називљу зло, а душа им постаје леглом иакости (Лук. У, 45. — ЉМ.). Код седме заиовести блаженства, одмах после првога правила „о Миротвордима" на стр. 44. и 45. рукописа, добро би било кад би писац, зарад пуноће мисли и боље разумљивости, додао још и ово из Гете-а: „Бити миротворад, у хришћанском смислу, значи одлучно се боритп против свега што је зло; јер се само овом борбом може да достигне Божији мир (Љи1. стр. 153.)." „Правда значи истинитост Христове науке," каже се у осмој заиовести (стр. 95.). Ову би деФиницију ваљало боље објаснити и попунити, да не буде овако штура; јер сем истинитости Христовога учења, ту улазе још и врлпне: иравичност, одважност н триљење — уопште, свака истина и правда (види Хришћ. Катихизис Филар. Београд, 1877. стр. 123.). Трећи и последњи део „Хришћ. Катихизиса", израђен је без икаквог приговора. Пошто се писац „Хришћ. катихизиса", о коме је овде реч, самим избором заручио унапред иравом на штамнање свога списа о државном трошку, то му стоји до воље, да ове моје напомене прими или одбаци. На завршетку још и ово: Нри штампању овога „Хришћ. Катихизиса" желети је, да се обрати већа пажња на израду саме књиге; јер у многих садашњих школ. уџбеника

не зна се шта је горе: да ли штампа или хартија или цовез. После два-три месеца употре!5е, књига је већ пронала. Нека се бар па једној школској књизи, чим се погледа и отвори, може одмах рећи: е, ово је збиља државно издање , а не приватно — за шпекуладију. Јер, кад су у нас већином школске књиге тако скупе, треба да буду не само добре. већ и најбоље. Захвалан Главном Просветном Савету на поверењу и одликовању, Београд, 12. априла 1896. г.. Свет. Ј. Никетић с. 1'. ирофесор II беоф. гимнааије РеФерат г 'Гомића гласи : Главном Просветном Савету. Прегледао сам језиковпу страну „Хришћанског Катихизиса", којп је нанисао г. Јеврем А. Илић. Може бити нисам се иожурио с прегледом, као што би требало, зато молим да ми се опрости, ако сам омео рад Главиог Просветног Савета. Сам је предмет, о којем се бави „Хришћански Катихизис", таке природе, да врло много утиче на облик књижевног језика, којимсеппше. ИстинаВук и Даничић, преведавши Св. Писмо на српски-народнп књпжевни језик, дадоше нашој књижевности и нашим књижевницима примере књижевнога језика за углед. Њнхов је рад међутим остао све до сада без ирактичних последица, каке може са собом донети превод таке књиге, као што је Св. Писмо, пошто је намењен био цигло светским читаоцима, и стојао изван домашаја струје, којом се креће религијозни живот нашега народа. Књига пак, као што је „Хришћански' Катихизис", стоји у тесној свези с црквом, а у садашњој цркви нашој службени-обредни језик јесте рускословенски. Како је могао к нама досиети и у општу употребу бити узет тај стари словенски језик, какав је у руској црквеној уиотреби израђен за толико векова, држим да је свакоме иознато, као и то, како је таки стари словенски језик, руске реценсије, заогрнут тогом старине и светости, истицао своје право и на употребу и ван цркве,' те тако, изазвавши силне заплете у нашој књижевности, потиснуо и заклонио многа друга питања првога реда према својем значају по наш културни и књижевни напредак. Због оваких прилика књигама врсте „Хришћанскога Катихизиса" није лако поћи оном још неутрвеном стазом у употреби књижевнога језика, како су крчили н прокрчили Вук иДаничић, јер би се удалиде од сувремености, пошто се иаходе у непрекидној свези