Просветни гласник

РАДЉЛ ГЛАВНОГА ПГОСВВТНОГ САВЕТА

838

Ово је погрешно речено, јер и за време апостода знало се за неке књиге неканонске, и изреком у иравилу 85. см. Апостола стоји забележено после књига каионских ово: „Ван свега пак нека вам буде напоменуто, да, имају ваши млађи изучавати мудрост многоученога Сираха"; а то је књига неканонска (Зборнпк Правл. од МилаШа, Задар 1886. г., стр. 38., упор. Введеше вг Правосл. Богосл. Макарјл, стр. 483. п 484.). Тек је од ирилике 343. год. на Леодикијском сабору коначно утврђен канон св. књига старог п новог завета за хришћанску дркву и побројане су све књиге у нравилу 00. истога сабора (Милаш Збор. стр. 146.). Код „Иодела Катихизиса", стоји на стр. 13. рукониса ова деФиниција: „Катнхизису је задатак да нам покаже науку Божију о вери, нади и љубави хришћанској." Ово је нејасно речено, јер катихизису је задатак ие да „иокаже само науку Божију", већ да нас научи, како треба да верујемо, на што треба да се надамо н како треба да љубимо Бога и своје ближње. Код описа раја (стр. 24.) одређује се место где је био рај, па се каже: _да се (рај) налазио у оцом делу Азије, кроз који су текле реке: Тигар, ЕуФрат, Геон и Фисон". Овако је и у Мојспјевој књизи „Постања." Али сви писци иису једнога мишљења о томе, где управо треба тражити рај првих људи. Време је много изменило положај места, па н сам гок река. Једни су тражили рај у горњим слојевима ваздуха; други на Цејлону, Налестини и дуж планпнских ланаца, који се пружају на исток Азнје, између Еуфрата н Гангеса; трећи — у Сирији и т. д. Већина се слаже у томе, да је рај првих људи био између Кавказа и Персијеког залива. Овако би најбоље било одредити место рају, а не збуњивати ученике именима река, од којих неке данас и не постоје, нити их сувремена геограФија помпње (Свлвдена ГеограФ. А. И. Лебедева, Москва, 1850. год. сгр. 1—2). У деветом члану вере, који говорн о цркви, каже се у рукопису овако: „Веровати у цркву значи признавати и веровати све њене зановести, и веровати, да њом невидљиво управља благодат Божија. (стр48)." — Ово је догматска погрешка, јер но учењу иравосл. цркве, црквом невидљиво уиравља еам Госиод И. Христос: а благодат или иомоК Божију, добивају но неизмерној милости Бога свн верујући у И. Христа. Невидљива благодат Божија не управља дакле црквом, као што писац у свом „Хришћ. Катих." ногрешно пише. ВРОСВЕТНИ 1 'ЛАСНИК 1896. г.

„0 тајни крштења" велп се у руконису ,Хр. Кат.": „још од апостолских времена најглавнија је радња прн крштењу заронивапе трп пута у воду онога, који се крштава, и нри заронивапу изговарају се речп.п т. д. (таб. XV стр. 2.)." — И кад би реч заронивање била најсрбастцја, оиа нп уколико не може заменити појам словенске речн иогружавање; јер сасвши је друго значење код речп: ронити, заронити, роњење, а друго је иогрузити и иогружавати. Ннје било никакве потребе мењати — и то само иа једном месту, већ утврђену терминологију у науци богословској, тим пре, што је п сам писац у истом ,Хр. Катихизису," на нише места задржао термпнологију словенску у речима: ирељуба, целомудреност, жених, невеста н још неке. Тако би исто могла остати и реч иогружавање. Даље, на стр. 60. рукописа чита се: Свето Миро за тајну мнроиомазања освећују енископи, јер су они потнуни (81с) наследници аиостолске власти, а тајну миропомазања могу вршити и свештеници." По овоме лако се може помислити, да епископи имају право само да освећују Св. Миро, а немају права да миропомазују крштоне. Међугим, полагање руку — доцннје миропомазивање, било је искључиво право епископа, којс они п данас имају у цркви; они су ради олакшнце за крштене, у у вршењу ове св. тајне, кроз освеКење Св. Мира, пренели доцпије то своје прано и на свештенике. А да свештеници, носле овога, не само могу, већ су и дужни вршити тајну мпропомазања, то је вап сваке сумње. Ако је код писца то била само стилистичка грешка, она се лако даје исправитп. Најтежа партија у Катихизису, то је: Проиовед на Гори или „Наука о блаженствима." Оцп црквенн: Св. Амвросије, Григорије Ниски, Блаж. Јероним, св. Златоуст и др. често су се иозивали на ове изреке Христове п према потреби примењивали, алп ниједан није покушао , да их спсгематски у облику катпхизичком растумачи. По својој моралној узвишености, по дубини и знамењу мпслн, ове су изреке ненадмашне и зато се тешко подају обнчном схватању и тумачењу. Али се ипак дају разумети, кад их добар зналац Св. писма н науко еванђелске обради п расветли. У „Хришћ. Катнхизису" од г. Јев. А. Илића, ова је нартија у толико добра, у колико то за један школ. уџбеник може поднети. Али и овдс нма по гдешто, које писац другчије схвата и представља. Тако: у другој заиовеети блаженства каже: „Против друге заповести о блаженству греше свн они, који се одају разузданом животу... (стр. 90.)." 43