Просветни гласник

90*

0 ц е н е и п р и к а 3 и

699

За тим нам је г. ппсад описао Шлезингера у опште као човека и нузичара. Ту је изнесен његов карактер, патриотизам, вредноћа и спрема у музиди. Последњи је део биограФије г ,Рорг§ дХа&ЂоШппа Јозгра 8&:Гпдега и , који служи као додатак, да би биограФија била потпуиија. — У овом делу изнесена су сва дела Шлезингерова по групама, која је или он сам компоновао, или удесио за своју „банду". Овде ми ваља споменути, да је г. Кухач оборио многе неистине учитеља јеврејског језика у народној школи у Пешти Ђ 1дпа1-а Рагсћ-а, који у делу „ЈВет-Ш, Екгеп1етре1 оегтетег ипдаггзсћег :

1згаеШеп " написа биограФију Шлезингерову, али врло неистинито, вршпо неку јеврејску мисију. Многи знаменити радови г. писца на пољу музичком били би довољна препорука овоме спису и да није израђево овако красно, да се само нуди ие само музичару већ и свакоме коме развитак наш па срцу лежи. — Стил је тако леп и разумљив, да се књига намеће и читалац је лако не испушта из руке. Нека је искрена хвала г. Кухачу што се сети радника на музици братске земље, те нас задужи нризнањем и захвалношћу ! Влад. Р. Ђорђевик.

ПРЕГЛЕД

2еШсћгШ 1пг <!а8 Сгутиа8Ја1лге8еп. Негаив§. V. Н. 1<\ ШпИег. 1,1. Јаћг^ап§. Свесказа јули 1897. Ова свеска ва првом месту доноси расираву: „Проблем трагичвога и његовога обрада у школи" од Др. А. Биза (Шезе). У школи се мора не само разум образовати, већ ваља неговати и чисте, племеннте осећаје. Уживаље у лепотама природним треба да се развија не само у природној историји и у дртању, већ и у оним часовима, шго су посвећени и појесији п неговању духа ученичкога. Племенито осећање мора ионићп на темељу свега што је лепо у природи и уметности. А шта је лепо? Шта је узвишено? Шта је трагично? На ова се питања врло различно одговара. Највише је спора око појма трагичнога, који је врло важан и врло тежак, а који за школу има великога значаја. II доиста овај се појам тешко може свести на једну кратку, општу формулу; он има толико облика као и сам живот. Супротни пол трагичном је комично; али душа је комичному контраст; тоје сукоб неразумности и разума, који, зато што није пггетан, дејствује не као неповољност већ као веселост. Код трагичнога наилазимо на контраст између величине човечје и његове судбе, између узвишености и јачине харакгера и супротнога и страснога, у које он упада и у ком подлежс. Контраст у трагичном и комичном упућује на нешто ирационално; али док код комичнога он има весело решење, дотле код трагичнога врло често остаје судбини отворено питање: зашто? Зашто баш вајмоћнијој вољи и характеру врете толике оиасности. Зашто баш највећи људи копају себи гроб, па зашто морају да га копају? Зашто је цропадање судбина лепога на земљи? Са трагичним је најсродније узвишено. И оно је сложен војам, као и трагично. Све што је трагично јесте и узвишено, а узвишено иостаје трагичним баш контрастом између човечје величине и човечје пемоћи, борбом, у коју се упушта воља велике личности са супротним еилама овога света или са судбпном.

ЛИСТОВА

Трагично као да још ближе стоју дирљивом, жа.јосном и тужном. Само својевољном борбом може жалосно и ужасно постати трагичним. Дакле, борба је, иоред контраста, други важан моменат код трагичнога. Погрешно би било, кад би се трагично сматрало само као кривица и Лспаштање, а тако и кад би се од песника тражило решење животне загонетке, философска сиекулација или теолошки систем веровања. Песнпк треба да нам даде један део живота, слику људскога бића, уметничку истину, све онако, као што се види песничким очима, осећа песничким срцем и ствара снагом творачкога генија. Јер песник није философ , већ лоијтгјд, тј. човек који ствара; естетично се оснива на о.пажању и осећању, а мисаони је елеменат секундаран у песничкој уметности. Отежава се разумевање трагедије, кад се једнако истражује кривица. Јунак је трагедпје до душе крив за своје страдање и своју пропаст због свога карактера, свога рада, своје јаке, ионосите воље. Али да ли је узрок већ одмах и погрешка у смислу моралне кривице, која тражи испангтање? Јунак много више испашта општу кривицу, тј.кривицу човечанства сањеговим ограничењима, или кривицу свога времева са његовим предрасудама, или свога сталежа, која га прнтешњује, него ли индивидуалну кривицу своје пожуде. своје дрске воље. Кад, мимо ово, помислимо на моћ наслеђа, онда се тек може знати, где управо почиње морална одговорност! Ми појмимо и естетички само оно, у што се можемо уживети, што можемо осетити; па с тога ми»заједно са јунаком патимо, јер нас не обузима само сажаљење већ и страх за њега. И ако трагедија много више дејствује као еХеос и (рород , Аристотел је ипак у катарсису цогодио главну ствар; само тај процес треба замислити не после трагедије, већ за време тока њезина. Патња је дакле заједничка много важнија него сажаљење, него е'Хе<џд Аристотелов. Тако узбуђење