Просветни гласник

НЛУКА И ПАСТАВА

њнхову издржљивост. Иоказати осећаје бола том приликом, било је стидно; шакати и јаукати сматрало се у Спарти у опште као велика срамота. Мдадићи у 18. години добијади су оружје, пгго је скончано бпло са свечаним обредима. Од тог доба вежбали су се у витешким и ратним играма, и вршили војнпчку службу. Ма да је спартанско васпитавање с државног гледпшта било просто и примамљђво, п за државну снагу врло корисно, имало је и своју рђаву страпу: бнло је одвећ сурово к једнострано. Тога ради устајали су против њега многи угледни умовн грчки, нарочито Аристотел. Прекомсрно обраћаље пажН)С на физички развитак, а занемаривање душеннога васпитавања и вишег образовања ума, чпнило је да се Спарта у културноме развптку нпје могла уздићи па опу висину, коју је Атина достигла. У Атини су владалп сасвим други принципи. Лична слобода нпје била жртвована држави у толнкој мери, као у Спарти, снага н независност државна не беху циљ коме се једипо тежило, већ средство за обезбеђење личне слободе. И атински законодавац Солон (638—559 ире Хр.) сматрао је васпитавање као државни задатак, и прописао је одредбе за њ; али само васпитавање није било у државним рукама. Држава се задовољавала да над васпитавањем омладине води надзор, да се у приватним школама врше законски прописи, и да се у наставу не уноси ништа, што би било протшшо врлим обичајима. Роднтељи су могли образовати децу по своме нахођењу. Умни је развитак јако цењен; ФилосоФија, науке и уметности неговане су у великој мерп. Начин васпитавања у Атини бпо је много блажи пего у Спарти; сурови поступци с децом били су искључени ; али је ипак обраћана велика пажња Физичкоме развитку њиховом. До 7. године дете је васиитавано у кући; дадиља је обично била господарка дечје собе, у којој су се деца забављала разноврсним играчкама. Од седме године дете је поверавано вођи. старијем робу, „ иедагогу ", који је бно чувар и надзорник, пазио на његово иристојно нонашање, пратно га пре подне у школу, а после нодне на игре (у „палестру"), — све до младићскога доба. Упоредо с духовним образовањем ишло је и телесно. Школе су биле приватне; учитељи су се звали „ граматисти ". Државни надзор над школама водили су нарочито нзабрапп „ еиимелити" и „софронисти ". У гиколи су деца поучавана елементарним знањима: читању, писању и рачунању, а доцније и иросвктни 1'лдсник, 1д98 год.

свирању (обнчно на лири) и певању. 1 ) Уз рачунање, старији су дечаци поучаванп и у геометрији, коју је 11латон нарочито препоручивао као изврспо средство за развитак ума. За игре и телесна вежбања бпло је нарочитих завода, државпих н приватних, назвапих иалестре. За млађу децу телесна су вежбања могла бити само лаке и њима допадљиве игре, понајвише игре лоптом. Нарочито су поучавани ритмичком игрању (плесању), уз пратњу песме и музике. Од гимпастичких игара вежбали су се у: трчању, скакању, џилитању, бацању дискоса и рвању. Преко године приређиване су многе свечапости, подешене варочито за иодстицање телеснога развитка школске деце. Из школе и палестре дечаци су прелазили у гимназију и ту се васнитавали до 18. године, вежбајући се нарочито у гимнастици, а слушајући и предавање „ Софиста " из аритметике, геометрије, астрономије, музике и цртања. Младићп, с навршеном 18. годином, називани су ефеби. После испита, којим се завршивало гимназијско образовање, они су у нарочитој свечаностп оглашавани као пунолетни и записивани у књигу чланова своје онштине — демоса. Пред искупљеним представницима народним, (сМашуз) и паоружани оружјем у рату изгинулих предака,, еФебп су полагали заклетву, коју је још Солон прописао: да неће осрамотити оружје које им отаџбина даје^ да ће се борити за све што је часно и свето, да неће отаџбину остављати мању него што су је примили, да ће се покоравати властима и законнма, и да ће поштоватн веру својих отаца- 2 ) То је био најважнији п најсвечанији тренутак у животу овнх будућих грађана и бранитеља своје отаџбине, који је делио доба, дечачко од доба мушке сиаге п младићске леиоте, уздизао понос и одважност, одушевљавао на узвишена и племенита дела, и оштро урезивао у срца њихова неизгладиве осећаје родољубља, преданости и пожртвовања за отаџбину.... Две године еФебскога живота биле су најпре искључиво посвећене гимнастичком вежбању и спреми за ратну службу ; тада су се вежбали у употреби оружја, привикавали логорском животу и дугим маршевима, вршили војну службу на утврђењима и бдили над безбедношћу у земљи; а суделовали су и у свечаним ноходима о великим народним иразницима, обично на коњима. Доцније, поред гимнастичких и војних вежбања давата је ') Преко године приређиване су многе свечаности, иодешене нарочито за иодстицање телеснога развитка школске деце. 2 ) ГГотпун текст ове заклетве види у: „Фнзнчко васиитавање и негове реформе".