Просветни гласник

136

еФебима придика и за више духовно образовање, за усавршавање у наукама и уметностима, за слушање предавања из ФиЛосоФије, реторике, поезије, — која су држата обично у гимназијама. Школа, кроз коју су еФеби имали да прођу, била је управо школа за живот. У 20. години свршавало се васпитавање грчких младића; они су постајали грађани, подчивени војним дужностима. Целокупап систем атинскога васпитања давао је довољно места за спрему ваљаних грађана и за мирно и за ратно доба, као и места за нанредовање наука и уметности. Ако гимнастика у Атини и није била застунљена у толикој мери, у коликој је у Спарти, ипак јој се, н у васпитању омладине и у јавном животу, ноклањало довољио пажње н времена, јер се увиђало, да се тек у складном васпптавању н тела н духа постиже прави напредак. Систем грчкога васпитавања само .је у једном случају остављао празнину, одступајући од своје следствености; то је у ногледу васпитавања женскиња. ]1а и у том иитању битна је разлика између Атине и Спарте. Изгледа чудновато, да се у демократској и културној Атини није скоро нн у колико обраћала пажња на васпитавање женскиња. У Грчкој, у онште, кућа је била једина с®ера у којој се ж.енскиње кретало. У иотчињеном положају, у каквом се женскиње находило нарочито у јонским државама, а који опомиње на карактер оријенталских обичаја, није се бринуло о нарочитој настави за њих. Њима није био слободан пристун ни на велике народне светковине. Муж, потпуни „господар" у кући, једини се бринуо о домаћим потребама. У присуству гостију жена није имала места ни за трнезом. С тога се женскиње, норед својих женских радова (шивења, вежења и др.), брннуло понајвише о својој ленотн н гиздању, не марећи много за васиитавање ни своје ни своје деце. У Атини је отац, коме се роди женско дете, зловољно. наређивао да се на вратима кућним обесп нреслнца у место маслинова венца, којим је кућа кићена кад се роди мушкарац. Женскиње је било беснравно; отац је удавао кћер за кога је хтео, а мужје могао своју жену завештати коме пријатељу. ') Није чудо, што су раскалашне хетере могле играти знатну улогу у животу Атињана. Сасвим је друкчији био положај женскиња у дориским државама, нарочито у Сиарги. Брачни и домаћи односи били су племенитији и нриближнији ') Легуве домиње, да, је Демостенока мајва била део аавештанога дара, који је њезип муж остаиио Демо.тну (Морамш Историја жепа, ирев. М. 'В. Мидићенић).

данашњим иогледима. Сиартанка, коју је муж називао почасним именом „госпођа" (^еврота), није у кући била просто оруђе, већ друг и саветник. Гледајући на женскиње као и на, човека, способно за развитак, стари су Спартанци, урођеном им правилношћу погледа, расправљалп и сва остала пптања која су из тога нроизлазила. Поклањали су много већу пажњу и телесном н духовном васпитавању женскиња. С тога је појамно, што се у снартанској историји находи много више примера карактерних жена, ваљаних матера и врлих родољу'бака, него ли у осталим државама грчким. Спартанци су билн уверени да лепота, здравље и издржљивост будућих нараштаја зависи од матера, на су се и старали о довољиом телесном васнитавању својих кћери. КсеноФОн вели да је још „!икург „установио гимнастику и утакмице у трчању и телесној снази у иодједнакој мери за мушкиње и женскиње." Отуда је, без сумње, и остало, што су се девојчице у Спарти морале вежбати истим гимнастичким играма, којима и мушкарци, тј. у трчању, скакању, џилитању, бацању дискоса и рвању. Сва су та вежбања вршиле не ма где, у загушљивом и затвореном простору, скривене од људскога ока, већ у слободном ваздуху, под зрацпма сунчаним и често — заједно с мушкарцима. За гимнастичка вежбања младих Спартанака било је нарочнтих игралишта, одељених оддечјих;прп вежбању су носиле нарочито одело, које се састојало само у кратком, опасаном хнтону. Систематска телесна вежбања стварала су здраве женскиње, снажног и угледног састава, и давала кожи ружичасту боју. Света простота сиартанскога карактера допуштала је слободно опхођење између мушкараца н .девојчица; докле у јонским државама младићи п девојке не беху готово никако заједно, дотле су се у Снарти често састајали, нарочито нриликом јавних игара, утакмица и свечаности. Ири свечаним религијским обредима обично су 'заједно нграли и певали, окићенн палмовим венцима, а одевени у свом гимнастичком оделу, скоро наги. Ритмичко играње (плесање) нарочито је јако цењено у Спарти, где је сматрано као један део гимнастике. Ова заједница мушкараца и женскиња није удила њиховом моралном васпитању. Смерност и стидљивост женскиња беху врлине, које су брижљиво неговане и уважаване. Плутарх вели: „То што су се мушкарци, као и девојчнце, појављивали наги, и у извесним свечаним приликама играли и певали на очиглед искупљене омладине, није ни у колико изгледало непристојно с тога, што се прн том храннла невипост и ирогониАа и иајмања разу-