Просветни гласник

К 0 в ч

Е Ж II Ћ

531

роде. Садашњи иреглед беле марве т|»еба ироширити на сву стоку и то и на месо и на производе месне, који се јапво нродају. Свако марвинче треба тачно прегдедати и на њему извршити опит са туберкулниом. Пошто је мдеко врдо опасан преносидац туберкудозе, то да се гдавна пажња обрати музарама. Краве, овце, козе које се музу треба да се испитају туберкудином. Свакако пак да се мдеко пије скувано н стерилизовано. Свиње су јектичаве више него што се мисди. Бодест ова највише се јавља у вратним ждездама (шкрофуде). За то се месо свињско мора најстроже прегдедати. На основи својих онажања, одбио ,је Вирхов теорију о урођеној и насдеђеној јектици. До сада у новорођенчади и у деце још нерођене није констатована јектика. Инфекција настаје редовно тск аосле рођења т. ј. у животу самом.

ВОЈНА ПРОТИВ АЈ1К0Х0Ј1А Ми смо већ тодико пута писади у „Народном Здрављу" против ове напасти деветнаестог века, што се зове адкоходизам. У много и много сдика изнеди смо ружне и жадосне стране ове страсти људске, која је тодико хиљада нородица гурнуда у морадну н материјадну нропаст. Показади смо с тачним бројевима у руци како се већи део и здочинстава и иступа једино може свести на претерану потрошњу адкоходских напитака. Износећи свекодику тежпну овога најважнијега друштвенога питања данашњега века, спомињади смо и то, како су поједине дра>аве већ на својим скупштинама изгдасаде и у живот приведе закоче, који се односе па ограничење пијанства у народу. Иа при свем овом нашем писању рачунамо, да ће нам сваки добромисдећи човек, кога доиста боди срце кад погдеда на сидиа опустошења што га адкоход чини у народу, одобрити кад се онет вратимо на ово нитање и поново о њему говоримо. До год траје ове напасти у роду човечјем, дотде није никако сувишно о њој говоритн и упозоравати оне, који још имају снажне воље и одважности да се врате с овог несрећног иута. У цедом образованом свету данас је поведен озбиљан рат нротив адкодизма, који упропашћује здравље оној кдаси људи, којима је оно најпотребније ■— радничком сталежу. Памстни војни лекари сасвим су избацпди адкоходска пића из војске, јер она не чине војнике снажнијим већ им још више унропашћују снагу и издржљивост. Један познати париски декар, Л.ежандр, позвао је све своје другове — декаре у бодницама на за-

једничку војну против адкохода и штамнао је један напис, који је урамљен у свима бодесничким собама и који се даје свакоме ономе, који као оздравео из болнице издази. Тај његов напис овако гласи : „Већина болести, што се лече у бодницама, постаде су или су се ногоршале услед претераног пића алкоходских напитака. „Сва су алкохолска пића опасна. Најшкодљивија су она, у којима, поред адкохода, има миришљавих есенција, као пеленика, која није никада од бдаготворног утицаја,' даље кдековача и све оне разне ракије што су „горке" и т. зв. „стомакдије. „Алкоходска пића су још опасније кад се узимају из јутра на ште срце и између обеда (ручка и вечере). „Сваки човек мора неизбежно иостати адкохоличар, тј. трује се лагано адкоходом, баш и онда ако се никада не опије, кад пије сваки дап какво адкоходско пиће, ракију, ликер иди вино (на пр. један дитар вина и више дневно). „Адкоход је један отров, који, кад се редовно узима, убија брже иди даганије, ади с потпуном сигурношћу, оне органе, који су за живот најпотребнијижелудац, јетру, бубреге, крвпе судове, срце и мозак. „Адкоход дражи човека, ади га никако не снажи. „Он никада не мозке заменити храну а убија укус и апетит. „Кад се често адкоход пије, иди и обично вино кад се сваки дан троши (један дитар и више дневно), човек је већма издожен бодестима, и кад оболе, бодест је увек тежа но обично, изметне се у друге бодештине п често се свршавају смрћу. „Алкохол порађа врло често јектику, слабећи пдућну снагу; сваке године виђају у бодницама где се примају болесници, који пате од адкохолизма, где после некодико месеца додазе ти исти као јектичави у бодницу да се дече. „Родитељи који су претерано пиди алкохолска нића, добивају обично децу, која су богаљи још од рођења, иди бдесани, или умиру у првој години од грчева". Ово неколнко напомена доктора Лежандра могу се без претеривања назвати здатне речн и не би згорега бидо да их и код нас сваки прочита и добро упамти. Никоме неће бити ни од штете ни на одмет а многима и многима могу бити од неоцењиве користи, па срећу и њихових породица и цедога друштва. „Нар. Здравље".

67*