Просветни гласник

886

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ученику, него у рђаком поступку у настави, који је једино крив и за ону одвратност за учењем језика, која се редовно јавља у деце и у зре,1их људи. „Ваља се више обазирати на духовно гледиште учениково, ваља му пружати материјал, који стоји у његовом кругу представа, а не апстрактне ствари, у којима се он не може да замисли ; ваља духовне моћи, које у њему тињају, распадити, једном речи, ваља дати моћи духовног опажања достојно место у настави, нарочито у настави туђих језика, па ће успех бити такав, да ће сваког изненадити: туђ језик, који се учи, не само да ће се дакше и поузданије научити, него ће и цедо духовно разви&е учениково ићи непрестано напред, а то је најодллчнији циљ сваке наставе."') 0 овоме се никако не води рачунау настави; отворите ма коју књигу за учење, па ћете видети да је тако: ове реченице добар су доказ за ово. ,Хлеб је добар. КуЛа је висока. Цар Еарус убијен је 284. године иосле Христа. Имам ли ираво или хоћете да ме обманете ? Зар и ти, сине Бруте ! викну Цезар. Можда је Ливија била невина у смрти Аугустове унучади. Захвалност је иамћење срца. Тотила и Тејас нису могли ништа иротив Нарзеса, иоследника Велизарева. Је ли ти се вратио брат? Душа је бесмртна. Слушај савет, који ти даје. Не знам да ли Ке до&и. Ј1ој брат има тицу. Изгубио је главу. Ерава муче. По средини тече иоток. Јеси ли задовољан? итд., итд. Како може овај вашар од најразличитијих појмова — хлеб, куКа, цар Еарус, имати ираво, Брут, Цезар, Ливија, Аугуст, захвалност, иам&ење, срце, Тотила, Тејас, Нарзес, Велизар, брат, душа, савет, веровати, до&и, тица, глава, крава, средина, иоток, задовољан — како може тај вашар најразличитијих појмова, што додази у употребу у наведеним реченицама, бити како бнло користан по напредак развитка моћи мишљења и правидног закључивања илл суђења ? Уар све те реченице стоје у каквој бидо вези између себе по садржини, зар ученик може и поред најбоље воље од ових седамнаест реченица начинити духовну сдику као о некој цедини, зар има ту и нај мањега трага о узроку и посдеднци иди дејству, о догичком и временском низању догађаја и зар може друкчије бити, него то, да ученик није просто у стању, да их стадно утка у свој дух ! »А како би му бидо дасно, кад би имао да научи низ реченица, које су потекде из његова круга мисди и које су сдожене по догичкохронодошком начеду, као реците ове (Гуенове): Шетир виси о клин-у. Прилазим шеширу. Пружам руку шеширу. Дохватам шешир за обод. Скидам шешир. Узимам четку. Четкам шешир. Четка уклања ирашину. Жећем четку оиет на своје место. Приносим шегиир глави. МеКем шешир на главу. Нам&штам га ираво да стоји и иуштам обод.... У тим реченичицама има неког реда, свака је нужно догичко-хронодошко сдедство оне пред њом, а цеда гомида чини заокругљену цедину, која се може представити ( Ђ ме&ем шешир на главу "), коју свак сваки дан доживн. Кад ученик описује ток појава, догађај, он шкодује своју моћ мишљења на сасвим догички начнн бескрајно боље, него ди при чисто механичком

Ј ) Д-р. К-рон, 15—16.