Просветни гласник

радња главнога просветнога савета

127

реченицом слутајно изостало. Да не цитирам онако неснреган; стил чл. 45 и 46, па ц даљих, поменућу само узгред на један незгодно стишзованп закључак, где се вели, да је „сунце извор свеглости и тоилоте иошто је у течном и усијаном стању (чл. 46, стр. 46). 'Го би значило, да то све Сунце не би било, да поред тога што је усијано, ннје случајно и у течном стању, а на страну баш и то, што оно пије ни у тако течном стању, већ је више жигко. Као да усијаност Сунчеве материје иије пресудна по егзистенцију светлости, топлоте и живота на Земљи! Свакако је случајна омашка што се за Сунчеве пеге вели, да се „крећу на исток" (чл 46. стр. 46), јер је случајно у ствари обратно, како ми посматрамо Сунце. А осии тога, што је за Сунце речено — за тај извор свега лшвота на Земљп — да је у течном и усијаном стању и да има пеге, које се на исток крећу, о физичкој природи његовој више нема ни речи. 0 Сунчевој ФотосФери, Фаскулама и гранулама на њој ; о хромосфери и иротуберанцама у њој; о корони и њеним колосалним праменовима — ни помена! А све је то ваљало бар поменути за Сунце, које је за нас тако важно, да би бар слика о физичкој природи његовој била потиуна, ако је кратка скица саме нрироде његове стајала на одмет. Исто тако није једнообразно изнесен и оиис, боље рећи, списак планета (чл. 47, стр, 46), чија се карактеристика, да су то тамна тела, помиње још једанпут (у чл. 45, иа истој страни). Ту пре свега није добро речено, да има само око 350 планета, не казујући на које се планете мисли. Планета има главних, има њихових сателита, иа има планетоида и то 8 главних планета, 22 сателита, а само плаиетоида нреко 400. Дакле онда, када је књпга иисана било је: 8 —|— 22 —)— 400 = 430 планета или 408, ако се одбију сателити, а то је нешто различит број од броја 350! А осим тога, сувише је популарио речено, да се свака планета обрће око своје осовине и у исти мах окреће око Сунца Ђ баш као и земља," јер то није случај, ето на пр. баш са нашим Месецом, код којег је време ротације једнако времену револуције, а да и не говорим о његовом окретању око Сунца, које је мало сложеније природе. Нећу нарочиго истицати ни то, да овде врло незгодно пада тежина смисла речепице на речи „баш као и земља," што би имало нарочито значити, да је код сваке планете и ротацпја баш као код Земље за 24 сата и револуција баш као код Земл.е за 365'/4 дана — а сва та аналогија не постоји. Ни у набрајању иланета нема једноликости. За неке се каже колика им је даљина од Сунца (Меркур, Земља, Јупитер и Непгун); код осталих се иланета тај податак не уноси (Венера, Марс, Сатурн, Уран, чл. 47, стр. 47). Величине појединих планета, сравњене са Земљином, помињу се само код неких (Меркур, Венера и Јуиитер), а за остале као да то не треба (Марс, Сатурн и Уран). За планетоиде се само вели, да су то „ситне планете иза путање Марса" — као да је тако тешко било рећи, бар колико их има и да се налазе између иутањ& Марса и Јупитера. Комете су досга неспретно описане. До душе, све је онако, како је тамо речено у десетак краткнх реченица, али „о кометама" ипак није ништа речено што о њима треба да уђо у ђачки уџбеник. А кад оне „особито иривлаче нашу пажњу," ваљда не би било на одмет посветити бар једну реченицу — ако не већу, оно бар онолику колика је она хипотеза о Сунчевом систему (у чл. 51, стр. 58) • — фнзичкој природи њиховој. Ну у место тога је имало нарочитог разлога у једпом истом члану рећи један пут, како се „комете голим оком ређе виђају" а за тим, како се „мало њих могу видети голим оком."