Просветни гласник

22

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

песме о борби између Срба и Турака: 1. круг: косовске песме. 2. круг: песме о Марку Краљевићу. 3. круг: песме о српским деспотима. 4. круг: песме хајдучке и ускочке. 5. круг: песме црногорске и херцеговачке. 6. песме о новом устанку. — Треће коло, песме Срба мухамедоваца. Четврто воло, гатачке песме. — Пето коло, песме из живота. — Шесто коло, побожне песме. — Глава XXIII. Српска народна лирика: 1. Праве лирске песме. 2. Елегиске песме. 3. Дијалошке песме. 4. Симболистичне песме. 5. Песме о васељени. 6. Обичајне иесме: лазаричке. ускршње, краљичке, сватовске, тужбалице, седељачке. 7. Жетелачке песме. 8. Играчке песме. 9. Шаљиве песме. 10. Различне народне лирске песме. — XXIV. Морална страна српског народног песништва. XXV. Срнско народно песништво и нова књнжевност српска. 0 тим деловима, главама и њиховој обради имам ово да кажем : 1. Уопште, да су на по.јединим местима неизрађени, као што то и сам г. Драгутиновнћ местимице напомиње. То се види из ових његових исказа: „Унећу примере" [за месне пословице], „нисам стигао преписати примере" [за народне узречице]. Још се впше то види по појединнм празним местима. која је нарочито оставио, да доцније испуни. Тако о деоби српских иародних песама (XVIII. 6.) говори само, да се деле на епске и лирске, оставивпш очигледно, да ту празнину доцније испуни. 2. Ако народно песништво чини засебну целину, онда га ипак ннје требало толико мешати са уметннчким, колико је то чинио г. Драгутиновић; јер, ако се ово буде и засебно разрађивало, онда добар део тога мора изостати на свом месту, а овде чини само ненотребан терет. Што, пак, г. Драгутиновић мисли, да ће „уметничке песме добро стајати у овој школској књизи, како би се у њима поредиле особине и оценила вредност народног песништва" — неће имати право; јер поређење само онда може бити плодно, кад се оба поређена предмета знају темељно, а не разноврснији и развијенији, као што је уметничко песништво, кад се, поређења ради, тек узгред помиње и истиче. 3. Отуда долази, да се г. Драгутиновићу омакне може бити случајно, те тврди за српску уметничку лирику, да су је „врло унапредили Јов. Илпћ, Ђ. Јакшић, Ј. Јовановић Змај, Стеван Влад. Каћански," а не помиње имена П. П. Његоша и Бранка, за које је утврђено у историји срнске књпжевности, да су први, у опште, подигли на савремену висину српску уметничку ноезију, а лирици, на по се, дали основ, на којем се она даље развијала радом песника, чија имена истиче. Ако, пак, то није случајно, него г. Драгутиновић мисли, да има нраво, што не помиње тих крушшх имена у овој књизи школи намењеној, онда је то, према досадашњој српској књижевно-историјској науци јерес, за коју се треба борити и бранити је на другом месту, а не овако уносити је у школску књигу, која треба да садржи научним испитивањем утврђене истине. 4. Исто тако није тачно ово тврђење, да „сваки писац труди се, да себи створи свој стил, свој начин писања, који ~Ке бити различан од туђег стила 1 " (IV. 1.). То је исто тако речено, као кад би се рекло, да се сваки човек труди, да му буде различан ход од других људи, а не: да разлика у ходу долази од многих узрока, међу којима је на ирвом месту природа састава. тела појединих људи. 5. За саму тачност, као општу особину стилску, иошто сам није навео ни једног иримера, вели, нема сумње, ученицима: „Нађите примере за тач-

1 Ја истичем, како ово тако и све даље, што буде истакнуто.