Просветни гласник

радња главног просветног савета

ност пз народних прииоведака и песама" (IV. 17.). А ео не мисли и сам бар неколико најјаснијих примера накнадно навести ради угледа, онда доиста нема права то тражити од ученика. 6. Говорећи о одређености, каже: „Српски аевач или ирииоведач казује само оно што је потребно, да би мисао била разумљива" (1У.8 6 ), а одмах за тим у другом одсеку вели: ,,Да би мисли биле што боље одређене иисац употребљава одреднице..." (Тамо). Једини иример, пак, који наводи као потврду и углед одређености из народне је иесме. Дакле: прво „певач или приповедач," па одмах за тим „писац" и на послетку једини пример из народне песме! Све то пде најмање у прилог тачности, о којој говори у одељку пред овим. 7. Још мање тој стилској врлини иде у прилог оваква одредба периоде; „Периода је велика мисао састављена из неколико других, мањпх мисли, чије је значење везано за иоследњу заједничку и главну мисао", IV. 12. То је нсто тако тачно, као кад би се казало, да је слика некога човека сам тај човек. 8. Нејасно је: „Много нма загонетака, у којима одгонетки не одговара именица. Овакве загонетке миле су народу, јер су лаке, удобне: загонетач не мора мислити, шта &е ре &и место оне ствари, која се има иогодити." (XVII. 2"). 9. Несвршена је мисао у овој одредби: „Упоредност, паралелизам: делови двеју или више реченица иду тако један за другим, да једнаки делови једне и друге реченице " Шта? 10. Незгодан је и не може остати назив за апокрифне (забрањене) списе: „тајна дела." 11. ТПто се тиче читаначког градива, у ошнте је сувише прича, особито шаљивих и кратких, кажа ит.д. Ту се тако далеко иде, да је кажи „Како је постала црква у Поточанима" варијанат „Грда и Мрља." 12. За неке, пак нар. умотворине у којима је врло провидна алузпја на телесно (полно) осећање н на оно, на телу људском, што то изазива, мишљења сам, да не би требало да уђу у уџбенпк, намењен ученицима V. разреда гимназије. Тога има особито међу народним лирским песмама.

И ако је г. Драгутиновић тежио, да главну мисао садашњег програма за Српски језик оствари и овим уцбеником, ипак нпје успео, да отклони сувишно, дакле и бесплодно, теорисање старога правца, што се може видети особито у стилистичком делу, нити је у читаначком делу увек наводио оне примере, који су најбољи и најпотребнијп представницп књижевних врста и облика, него је ио негде, без оправданог разлога, гомилом претрпао један или два јасна књижевна представника. С тога, овај уџбеник није испао као органска целина, која ће помоћи да се једна јасно одређена сврха оствари, давши ученицима прва и најпотребнија књижевна знања. на иримерима из српских народних умотворина. Напротив, то је механички састав, као што напред поменух, књижевне теорије и историје, и читанке народних и уметничких умотвора. Отуда је неминовно наступио књижевни баласт, који по најповрпгаијем рачунању обриче до близу 60 штампаних табака, и то без старословенскога дела. А то је јасно, да се све ово градиво пли не може савладати или се мора површно прелазити. Резултат би, према томе, био онакав, какав је и од старог, сад анатемисаног правца, само што би са још већим страхом и материјалним жртвама