Просветни гласник

24

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

утениди узимали у руке ову књигу, него што с} пређе Ђорђевићеву Теорију кљижевности н уз њу читанку или коју другу књигу. А колико је потребно, да из овог уџбеника изостане све, што је сувишно, те смета јасном погледу на предмет, толико је — и потпуна оних празнина, које или сам г. Драгутиновић наговешћује или ћутећки прелази преко њих. Не може се, пак, ни замислитп толико писање и преписивање и исписивање без омашака стварних и Формалних, од којих сам неке напред истакао; али и оне су довољне, да се из њих види, како треба г. Драгутиновић ,још једнои пажљиво да преради овај уџбеник. Та прзрада треба да се тпче и избора најпотребнијег и теорпјско-нсторијског и чптаначког књижевног градива, као и донуне очигледних празнина и отклањања стварних Формалних омашака. Кад све то учини г. Драгутиновпћ, онда ће, по мом мишљењу и Главни Дросветни Савет моћи одлучитн, да његов уџбеник буде примљен. Аирила 1903. год. у Београду. Захвалан на иоперењу Молчнло Иванић редовни члан Гл. Пр. Савета РеФерат г. Гаврила Јовановића гласи: Г<лавиом Просветном Савету Главпи Просветни Савет, уз своје писмо од 31 марта ов. године, изволео ми је нослати на преглед рукопис, којн има назив „ Сриско народно иесништво у ирегледу и избору. Ручна књига за V р. гимназискога одсека." Саставио М. К. Драгутиновић, професор. Прегледао сам овај састав, и о томе учтиво извештавам Главни Просветни Савет. Писад овога рукописа у уводу вели: „Главна намера овога рада јесте, да се основн књнжевне наставе доведу у везу са Српским народиим песништвом." Јер „у српској гимиазији српско народно песништво треба да буде основ књижевне наставе". Без сумње да је ова тежња похвална, ма да није тако нова како се писцу чини. Јер је још пре 50 и више година, нешто Суботић а нарочито ТЈ. Малетић ночео доводнти у везу основе књижевне наставе са народннм песништвом. Истина, то су бнли само лепи почеци; требало је у томе правцу и даље отићи, т.ј. дати народној литератури што више места у средњој школи, е да би се тиме постигло, прво: боље разумевање књижевне теорије у опште, а друго и остварење оног највишег позива у српском образовању, а то је: да настава буде у срп. народном духу који је за сада још најпотпуннје изражен у народним умотворинама. И ако се са српског гледишта не може зажелети бољи циљ школској књизи у нашнм гимназијама, нарочито за српски језик — ипак, ннти се сме нити се може, при писању оваквих школских књига, заборављати да оне морају бити израђене, не само према обзирима иатриотским и педагошким. већ н према резултатима извесне науке. — Дакле идеална је тежња тпколских књига ове врсте да у њима по могућству буду задовољена сва три напред речена обзира. Како је то у овом рукопнсу пзведено саопштићу мало додннје, а пре тога сматрам да је потребно рећи неколико речи ради извесног објашњења. —