Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ЦРОСВВТНОГ САВВТА

25

За сада ученици У р. гимназије имају ручну књигу за Стил, Црозу и Иоезију — дело П. Ђорђевића, којс је према извесном критеријуму врло марљпво нзрађено а једииа му је мана што нема примера за поезију п прозу кнлшевну. Овај недостатак у неволиво подмирује Зборнлк Ј. Максимовића велим само у неколико, јер та књига има доста и својих незгола због којнх не може да буде школска у пунод смислу те речи. Али још већу оскудицу трпе ученици У р. у томе, што немају никакве ручне књиге за усмену књижевност. Све те недостатке тежи да подмири овај Драгутиновићев руконис, тим пре, што је проФвсор Драгутиновић —• како сам вели — дао и целу идеју за садашњи програм срп. језика у V р. гимназпје. — Држим да је било потребно све ово напоменути пре извештаја о овом рукоиису. I Драгутиновићев рукопис, као што смо видели, има назив „ Сраско народно иесништво у ирегледу и избору и без сваке сумње под таквим именом не може се шта друго пи замислити до изабране народне песме, и прегледане према науци о песништву. Тако би требало да буде. Али, кад се састав до краја прочита и прегледа, видеће се да је под тим именом скупљена веома хетерогена садржина, којој тај назив врло мало одговара. А да је тако, то се може и овде са неколпко речн приказати. Рукопис без увода има 25 свезака или глава; и само у последњих 8. св. реч је о нар. пссништву, а у претходних 17 спезава — дакле у прве V, списа. — расиравља се о сасвим другом предмету. Јер одиах од прве свеске па у свих 9 по реду изложена је у главном теорија о стилу и поезији са примерима узетим скоро искључиво пз дела уметничких: Јов. Илића, Драгашевића, Јакшића, Каћанског, Змаја, .1. Лазаревића, Л. Костића и других. После тога, све до 17-те св. опширно се излаже о пословпцама, загонеткама и причама — па тек у завршетку овога рукописа — у 8 свезака дат је преглед срп. народног песништва. И према овакој размерп која је дата у овом рукопису народним песмама држим да је писац био и сувпше слободан кад је овоме саставу дао име „Српско народно песништво у прегледу и избору." Ово је прва од већих погрешака у овом рукопису, а она би се могла лако поправити тиме, што би се нашло згодније име за овај састав. После те погрешке што име не одговара садржини, писац је учинио још једну врлу оригиналну и врло судбоносну погрешку по своје дело: он је, из непознатих разлога, покушао да од поетике, стилистике и усмене књижевности створи једну органичну целину. А то значи, другим речима, уништење ноетпке, стилистике и усмене књижевностп као засебних дисциилина. Као што се види мало чудноват покушај, личи на она литерарна и научна предузећа пре 20—30 година, којима се ишло на уништење естестике. Писац је требао да у предговору отворено изјави да је предузео посве орпгиналан посао, јер тога нема ни у оних страних писаца на које се позпва. Само колико се сећам — у Хрвата има нешто слично Дратутиновићеву предузећу: они су поетику, стилистпку и књижсвност назвали хрватска читанка. Али ни хрватски писци нису покушавали да од поетике, стилпстике и књижевности саставе нову дисциплину, јер је то но науци апсолутно немогућно. II за доказ те немогућности навешћу само неколико примера из овога рукописа, па да се впди како садржина овога састава не стоји у нриродној и органичној целини — а то мора бити у свакој доброј и нарочито школској књизи. Тако, на пр., у I св. реч је о народној књижевности, а ученицима није пре тога дат појам у опште о књижевности па ма каква она била. За тим се говорп