Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

27

ности. Требало је потпз 7 није одговорити зашто нар. гуслари и приповедачи немају оригиналности у своме раду. Тако исто требало је јасније рећи о улози личности пишчеве у уметничкој књижевности. Такође у овој I гл. требало је бар са неколико речи нриказати најважније особине патријархалног живота, јер се без тога тешко ногу разумети многа места у нашој усменој књижевности. У овој глави ннје мала погрешва ни оно место где се упућују ученици да наш језик зову српски или хрватски. — Жсто тако мислим да треба скратити оно детаљно излагање разних грана сри. усменог говора, па мало впше дати приказа о развитку срп. литерарног говора. У II глави требало је пре говора о песништву и његовим врстама иоказати на нримерима, шта је естетично и морално и радњу маште. У томе одељку није јасно речено у којим случајевима поезија надмашује друге уметности. — Види се да је ова глава израђена нрема извесној Француској књизи коју и писац помиње, и није требало од ње много одступати. У тој су књизи тачно именоване особине које има сваки литератор, а које опет само песници. Ваљада због одступаља у овом рукоиису не види се она тачност која је у Фрапцуском тексту. У III главп излажу се поетски облици ио начину какав је узет у Француским поетикама, али има доста угледања и на Немце. Зато што је ово највећа и најважнија глава у овом рукопису не хмогу преко ње прећи без мало веће напомене. Колико је менн познато све досадашње знање о песништву утврђено је у првом реду на делима великих иесника. Изгледа да Драгутиновнћ не мис.ли као ја, јерјеууводу рекао да овај његов рукоиис тежи да српско народно а не уметиичко песништво буде полазна тачка ири изучавању поетских облпка. Зато је ваљада и дао име рукоппсу Српско народно песништво у избору и ирегледу. И са свим је било логично да се у овој глави види како се сви или већина поетских облика могу приказати на примерима из народног песништва. Али изгледа да је Драгутиновић тек кад је пршпао изради ове главе видео да срп. народно песништво има сразмерно мало, иотпуно изведених, поетскпх облика, па онда ударио у са свим другу крајност: и онде где се могао служити примерима из народног песништва није их узимао — само једно два примера за баладу и романцу. Дакле, сва теорија о песништву у овом рукопису изведена је на примерима из дела наших и страних аутора. Па зашто је напред речено да ће у овоме бити полазна тачка срп. народно песништво ? Ја овде писца никако не разумем. После онако звучних наиомена како ће народно неснпштво служити за полазну тачку у теорији поетских облика писац не наводи за пример ни једну песму лирску и епску. Морам рећи да у томе боље стоје Малетићеви Примери од пре 50 година, јер тамо има бар неколико примера из народне лиршсе и епа. Нарочито се Драгутиновпћ у овом случају огрешио о срп. нар. епске песме, јер су оне толико развијене да могу послужити бар за пример обичне епске песме. Када се је састављач решио да приказује епске и-лирске облике, искључиво на уметничком песншптву, онда како је могао изоставити преглед епске п лирске дидактике, јер то значи не дати упута за читање великог дела поезије на пр. Ненадовићеве, Његошеве и других наших песника дидактора и ФилосоФа. — У овој глави нема речи: ни о иоетској приповетци, легенди, пародији и травестији, идили, сатири, уметничкој басни, иараболи, парамитији, гноми, епиграму, дитирамбу, хероиди ит.д. Све су то важни облици и без њих је неиотпуно знање епског и лирског иесништва. А то све, мислим, јасно наговештава како су нотребне многе допуне и исправке у овој III глави. —