Просветни гласник

28

просвјетни гласник

При прегдеду ове главе опазио сам још једну оиашку, можда случајно учињену: у овом прегледу песништва није узет ни један пример пз Бранка, Његоша, Прерадовића и Мажуранића. У IV, V и У1 глави реч је о стилу. Ова је партија такође израђена према Француским и немачким стилистикама, те је ваљада због тога изашла доста непрегледна. — У УН глави могло је о ритму бпти јасније. 0 глави УШ и IX говорио сам у првом делу овога извештаја. Глава XI по себи је добра, али мислим, да њеној садрашни треба дати име гатке. У глави XII требало је дати нримере за све врсте. У XIII глави реч је о нар. хумору, паје требало што рећи у опште о хумору, ијош треба да се даду примери за сваки одељак. У Х1У глави није речено како стоје басне према прпчама о животињама. — У XV главн састављач вели да су све каже постале од гатке, а то чини ми се није у свему тачно, као ни оно тврђење: да у нар. литератури има трансФормације само од гатке кажи, јер је то општа појава у нар. књижевности — и њу је требало приказати. Овде је требало изнети да основа садржина нар. књижевности може бити двојака: реална и фиктивна. Народне пословице изложене су у XVI главц, и доста опширно. Чини ми се да не треба пословице делити на врсте на онај начин, т.ј. по важнич речима у пословицп, јер њих може бити врло много и у разном смислу. Отуда је погрешка што се у овом рукопису на пр. пословица: робом икад, а гробом никад, назива историском; илн звати пословнцу хришћанском само зато што се у њој иомиње Бог, држим да је и то погрешка. Требало је узети важније моменте из живота и по њима поделити на врсте. И приказ загонетака у XVII глави треба да је краћи. У XVIII глави врло се опширно говори о помињању нар. песама у давнини п о њиховим издањима. Том резоновању право је место у VII разреду, а никако у V. Место тога овде је требало рећп како је Вук делио народне песме. 0 глави XIX ставићу ове наномене: Није у свакој епској песми знаменит догађај : Изазивање племенитости иије само особина епског песништва. Треба ученицима не само рећи већ и приказати у чем је епско јединство, величанственост и објективност. Да у делу буде целине опште је правило свију уметиичких производа, а не само епског песништва. Не само у епу него и другим врстама песништва тражи се онолпко лица колико треба. Личности могу бити главне или споредне, а не зна се шта је кад се каже: опште и посебне (Ни сам писац нема прида за иосебну личност). У свакој епској песми лица не морају имати једнаке особине. Стнл епске песме недовољно је приказан кад се рекне: .Песник прича топло и достојанствено; он употребљава све лепоте стихотворства и развија све богатство своје маште". То је тако у опште речено да се може применити на сваку врсту песништва. Требало је у примерима показатн особине епског стила. Напомене за главу XX: Држим није тачно речено да се у Срба јавио дар за епску песму наротито у новој отацбини. Место тога боље је рећи, да честе борбе у новој отацбини дадоше много материјала за епско певање. Колико су певачи били оригинални по грађн и укусу не може се оценити док се не прикажу особине патријархалиога човека и живота. — Могло би се јасније рећи што је остало мало песама пз доба Немањића. — Не само да има неких прича, које имају исту или сличну садржину са епском песмом, већ се може рећи да се у нар. епским несмама мање више налазе сви предмети који се и у причи обрађују. — Нар. епску песму прост свет разумева