Просветни гласник
34
ПРОСВЕТНН ГЛАСНИК
преко овог одстојања, привлачна сида прелази у одооЈну, и ове опет прелазе у показане ступњеве, т. ј. на извесном одстојаљу бивају равне нули, преко овог опет привланне. Но докле овако ? Овако трансФорлшсање одбојних у привлачне и обратно, бива само у границама веома малих одстојања, јер има једно место, кад се одбојна сила претвори у привлачну и Њутнову гравитацију. Иреко тога, као што смо већ један пут казали важи само Њутнов закон. Бошковић вели можда овај закон важи и за бесконачна одстојања, али свакако има вредности за наш сунчани систем. Да би нам дао лакшу представу о овом закону, Бошковић 1745 г. у делу Бе тшћиз тда18, граФИчки представља дејство узајмичких сила овако : Ако замислимо да нам од А на лево значи негативан, а на десно позитиван смисао, и од А на више позитиван а на ниже негативан смисао, како се обично то означава у кординатним сисмемима, то ће се природа Бошковићевог закона представљена овом кривом линијом нружати од А само на десно и прелазити из позитивног домена у негативни. Тачке ће код Е, 6, Ј, Б, Р, Е, означавати оне моменте кад једна сила одбојна или привлачна пређе у иривлачну или одбојну. Ординатама НН„ ММ,, и 00,, представљени су максими одбојне силе на одстојањима, која су у овој слици представљена апсцисама АН,, АМ,,иА0,. Тако исто ЕГ„ Кг, и оБ, иредстављају нам максималне величине привлачне силе, на одстојањима, која су представљена њиховим одговарајућим ординатама. Линија АБ извесно је, вели Бошковпћ, асимпота наше линије, т. ј. са умањивањем одстојања од Е до А —, са опадањем међусобног одстоја атомског одбојна сила расте — линија се све ближе примиче оси АВ, али се никада неће са њом спојити. Доцније ћемо видети да има изгледа да се она негде у бесконачности приближи оси АВ,. Од V па даље оса апсцисна постаје асимпта линија, то ће рећи саувећавањем међусобног одстојања атомског привлачна сила, која је у Е К, 0 и 8 прешла неколико максимума постаје од сада све већа и већа — претвара се у Њутнову гравитацију. ЈЈолико пута сече линија осу апсцисну, т. ј. колико има тачака у одстојањима минималним где одбојна сила може прећи у привлачну и обратно, Бошковић каже да не зна, али свакако мора постојати извесан број пресека, јер нас на то