Просветни гласник
54
просветни гласннк
у метруму. која код Гундулића постоји између дијадога с једне, и више лирских партија с друге стране, треба схватити само као слепу имитадију спољашаег облика талијанских медодрама. Гундулић, дакле, употребљава у днјалогу обичне строФе (12 X 2 и 8 X 4), док су други метруми унотребљени у партијама више лирским. А.хи за три ведике драме не вреди оно што смо видели код Дијане и Армиде, људи, дакле, не говоре свуда у дванаестерду, а ни жене свуда у осмерцу, шта више обе групе удога деле се у обе категорије стихова. Исто тако даје се констатовати да је, Гундулић, бар делимично, и овде, радо употребљавао тешки дванаестерац и у важнијим, дакле већином мушким улогама; тако, у Лријадни , највише дванаестераца (46) говори Тезеј, док Аријадна од 274 изговорених стихова има само 2 дванаестерца; и бог љубави, УЂубав, употребљава бар неколико (12) дванаестераца, а Венера и пастирка Кораљка ни један. II у Прозерашш говори мрачни бог подземног света, Плуто, скоро половину у дванаестерцима (101 од 221), исто тако остале појаве из подземног света (Радамант, Мегера, и Т исифон); и док Прозерпина мора да се задовољи скоро искључиво са скромним осмерцима, њена мати добила је релативно много већи број дванаестераца. У Дуоравци опет, у којој је Гундулић дванаестерце толико одликовао само зато што је та драма једна (алегорична) пастирска игра, највише говоре, разуме се, пастири у дванаестерцима (само Дивјак и Љубдраг чине изузетак); из истог разлога говоре и у Аријадни пастир Пелинко а у Прозериини пастири Љуоимир и Ловорко претежно или бар већим делом у дванаестерцима. Може се, дакле, рећи да Гундулић употребљава дванаестерац поглавито код узвишенијих (мушких), и код пастирских улога. Једно исто лице говори редовно на појединим местима беспрекидно и у истом метруму; у усамљеним случајевима, кад је једна строФа подељена на два лица, свако лице говори по једну половицу (1 дван. одн. 2 осмерца), упор. Проз. 567. 669. 1136. 1174. 1240. 1306. 1348. 1396. 1434. Дубр. 783. 913. 1549.; у већини случајева то је дијалог, вођен узбуђеним тоном, отуда прекидање јединства у метруму. Исти је разлог и у некима још ређим случајевима када један стих (узимам овде у обзир само дванаестерце) говоре два разна лица, и тада свако од њих говори бар једну од четири тросложне стопе; упор, Проз. 1128—1134. Дубр. 793—795. — Али није увек исто тако јасно зашто једно лице у сред говора мења метрум; на понеким местима то је до душе јасно, нпр., у Дубравци 153 прима у Дубраву (Дубровник) одбегди дадматински рибар позив да учествује у свечаности слободе у дванаестерцу, и, непосредно за тим, удари у осмерцу у хваду Дубровнику; исто тако нам је разумљиво што у посдедњој сцени Дубравке свако дице које се појављује почиње у дванаестерцу молитву коју чита свака личност и то у осмерцу, упор. још Ар. 515. Али нама и не треба унутрашњи разлог за такву