Просветни гласник

488

ДИОСВЕТНН глдсник

стадијама. Г1 са ролигиознога. гледишта има класична наука недогледне вредности, јер баш због тога, што је грчки језик све већма отимао мах, и што се могао нотпуно разумети и што је продро у народ, спедифична јеврејштина уклоњена је из хришћанства устунивши своје место општем човечансгву. У осталом у гимназији мора латински језик бити основа образовању. Богослов и наставник морају и грчки учити, а иравник и медецинар, ако хоће и ако му се мили, јер никако га не треба на то присиљавати. Однос школе према универзитету .је однос претходне спроме. Треба избегавати и многознанство, али и површност. Сврхаје средњошкплске наставе, не да од ученика створи научењака, него образованог н слободоумног човека. До учености и научног образовања долази се тек на универзитету. У осталом није доста, да се разум образује него и машта и осећај за лепо, Волф , који се на гетингеншком универзитету, са извесним глрдим осећајем уписао као „зинИозиз рћИо1о§Јае" морао .је као оснивалац сталежа гимназиских проФесорских кандндата имати на уму, да подмладак и иотомство треба ваљано образовати, па је због тога и основао филолошки семинар. Главна сврха таквог завода, вели Фолф , не би могла бити никоја друга, него да образује, употребљиве учигеље за више разреде ' литерарних школа или гимназија. Да таквих немамо, то свако признаје. Општа оправдана лсалба, да тако мало школа може дати потребан број ваљано обгазованих младића, који су дозрели за академска предавања, ништа друго и не значи, него горње нризнање. Питање нам се дакле намеће: како да дођемо до ваљаних наставника? На сваки начин не, ако им само нлате повећамо и станемо им веће почасги указивати. Ја сам у опште мишљења, да ми то све дотле нећемо постићи, докле год будемо имали за наставнике проФесионалне богослове, који су свој богословски течај „сигзит Љео1о§Јсит" на универзитету протрчали сматрајући школу као прелаз у какву мирну или пак сталну свештеничку службу. Као сушта противност томе треба да буде семинар, као расадник идеализма, на.јнлеменитијег одушевљења за бесцен-благо класичне старине без обзира на евентуални практични уснех у животу. За учитеља у опћој инструкцији за школоване наставнике у Немачкој важе ових шест услова, који нису без сваке ироније: 1.) Имај духа и буди вешт у сопственом мишљењу. Имај свестраног знања, најосновнијег нак у свему ономе, што је камен темељац образовању свакога човека и научењака. 2.) Будн вешт, да сво.ј дух на другога пренесеш, да га на разне начине навикнеш, на самостално мишљење али тако, да ти начини својим противностима другога. не вређају. Гледај да у њега улијеш присталу али не разноврсну науку. 3.) Нека ти се донекде мили свака она наука, којом се бавиш а пред младићима, који су поверени твоме васпитању, у случају да се науке косе међу собом, покажи још већу љубав према истима 4.)