Просветни гласник

490

ПРОСВЕТНИ ГЛАСННК

оригиналност његовог савршеног душевног образоваља, које је ирожимало све страие његовога бића и »живљало у свима иравцима његову вољу и делатност. Отуда и она његова велива присебитост; она ретка надмоћност, којом се он хватао у коштад са свима догађајима у метежудушевногаживотакојеје испитујућиусвајаотачним судом иропраћао и духовитим потезима или их прихваћао или одбацивао. Отуда и она његова ведра мирноћа. којом је он с времена на време ерећно прегазио нреко заједања и неприлика, које су се случајно или намерно биле иснречиле нред њиме. Цео жнвот и цеда наука нису могли остати туђи тако живахном духу, његове особине остављале су трага на све стране. Он је опћио са сваким а био је и сувише богат, да комрачи па је од свога духовнога блага свакоме на захтев давао, али није био ни поношљив, те је примао и оно, што је у својој ризници одавна има >. На своје достојанство увек је назио са урођеном отменошћу и хтео је да се у њему огледа углед научењака, као што се и у вредноћи огледа његова храброст. Он ,је знао, колико вреди као што и ваљан човек по унутрашњој чињенипи осећа да је онакав, за каквог себе држи и цени. Па како онда да није знао за своју славу чији се сјај одбијао из свију европских земаља. Њему се клања васколика наука и лене вештине". У својим елегијама Гете га с обожавањем поздравља, а Александар Хумболт му уступа скупоцени приход својих природнонаучних иепитивања. 2. Август Бек (1784—1867) Одушевљен идејама свога учитеља Ф. А. ВолФа Бек је ишао за тим, да у својој науци утврди појам органског јединства, како би сваки део могао заузети место, које му припада. Са погледом, који је сво обухватао, удружио се код Бека трезвен и промишљен суд, на који ниЈе могло да утиче ни бујно одушевљење за дух класичне старине. 'Гако у своме чувеноме делу о политичком економисању Атињана Бек пише овако: Крајња ми је сврха истина и није ми ни мало жао, ако се тражи умереност у безусловном одавању поште старим Грцима и Римљанима, пошто се показало да се и за њине руке хватала прљавштина, када су у њих злато узимали. Зар да испитивач древности затаји, да ни тада као ни сада ништа није под сунцем савршено било? Боље је да признамо, да су многи међу најодличнијим људима старога века боловали од ошпте погрешке, која не штеди род људски и да су се те погрегаке у оним страсним природама тим само јаче и дивљије испољавале, чим мање је благост и кроткост нежније религије, за коју они нису осећали потребе, њихова срца побожношћу испуњавала и да су најзпд те погрешке, неговане и одржаване, красни склоп дровне старине поткопале и срушиле га. Он је енергично и са великим патосом сузбијао многобројне нападаје на стару Филологију, а особито