Просветни гласник

496

ПРООВЕТНИ ГЛАСНИК

узаја.мдости осталих гнмназијских предмета. Исти тај наставии пдан вреди и за основне школе само наравно са сразмерпо"умањеним градивом и без учења старо-класичних језика. Разлика између гимназије и основне школо не састоји су у квантитету него у квалитету. У ошите крајња сврха гнлназијске насгаве треба да будо та, да абитуријенат исто онако можс читати старе писцо каб Шилер свога КсоноФОна, Хомера, Критона, Апологију, Цицерона, Ливија, Виргилија иХорадија. Негелсбах од гимназијског наставног пданатражи сиеција.ано ово: латински језик треба да се учи по овом реду. Ирво да се сврши нау ка 0 облицима т.ј. граматика, посло тога иаука о реченицама т.ј. синтакса и најзад сгилистика. Латиницу сматра Негелсбах као средство, које води сврси (не треба овдо заборавити, да се Немци онога времена служили искључиво готским писмом — Фрактуром). Што .је речено за латински, исто то вреди и за грчки језик, где бесмртни Нлатон заузима највидније место. Негелсбах ирепоручујо да се у исто време не чита по више иисаца него један за другим. Наука захтева да се ири учењу етранога језика скрене особито нажња на матерњи језик, чије облпве и њихов раувитак ваља исиоредити са облицима странога језика, који ученик учи. Ученика не треба преонтерећивати бубањем граматике, него више иажње н времена треба поклонити вежбању у читању, писању и говорењу. Нарочито велику вредпост има читање класичних комада, прозаичких и поетскнх, за које вреди нравило, да што се по више иута читају, са већом се слашћу чнтају, док је код пекласичне лектире сасвим противно. Драж некласцчног гатнва састоји се у све даљем и новијем сукцесу. Код историјске наставе ваља нагласити унутрашњу свсзу догађаја. а последње две године проучити све оно из оиште историјс, што је најодличнпјо, и националну историју. При предавању историје впља избегавати сваку теденцију и историју сматрати као дела Божија, која се у разннм временима пред људима обелодањивали; чи1 еиице историјско морају бити тако иредстављене, да саме говоре. Из математике треба учити самонижу, јер та наука и гимназији нема друга смисла, него да оштри ум у ученика. Веронаука почиње со библијском историјом на се онда наставља катихкизисом, лектиром и тумачењем бИблије и завршава се објашњењем вероисповести. Дакле, као што се види и Негелсбах је био одлучан присталица ново хуманистичног нравца, искључујући тврдоглаво из наставног нрограма све оне елементе, који пе би са неохуманизмом хармоновали у првом реду природне науке, ту крвну непријатељицу старо-клаеичне науке, против које су се неохумунисте конзенквентно борили. 5. Гуетав Танлов (1817—1883) Начеда која јђ Танлов 1858. године изнео у основима своје гимназијске иедагогике извиру из духа Хегелове Фидозофије. Сврху, за.