Просветни гласник

црикази и оцене

769

* Није с.ве романтично у Богородичиној Цркви у Паризу. Ни ђеније Игов нема толико снаге да своје личности непрестано држи високо над земљом, у обладима које ствара његова Фантазија. И ту Фантазијт обузима ио кашто слабост и малаксалост и спопада анемија. У тим часовима личности падају на земљу, говоре природним језиком и врше обпчне људске покрете. Такав је Квазимодо у судници; таква је Есмералда у кући госпође Гонделоруе; такав у неколико Пјер Гренгоар у Дому Правде и у стант Есмералдином, такав понајчешће Фебус, нарочито кад, обасут нохвалама Есмералдшшм, пита да ли га је видела у парадпој униФорми, и додаје с хвалисавошћу свих кицошана: „та је тек лепа!" У Краљу Лују XI, у чарапару Копенолу, и судију Флоријанту, у раснутноме Жеану Фролу, у просјаку Клопену Трујфу и у другим неким споредним личностима свуд има истне час више час ман>е, помешане с реторским Фразама, с чудноватим догађајима, с Фантастичнпм описнма, као што се злато налази иомешано са стеном или са неблагородним металима! * Описи Игови ст силни. Гетко је песника који има толико разповрсних боја, толико сенке и светлости; толико пластичности и тако снажно уображење! Бпло да нас уводп у чудотворну малу, било да опнсује старп Париз, било да иосвећује дпвне описе Богородичиној Цркви, у коју је он, по мишљењу Француског крптнчара, удахнуо душт и начинио је јунаком романа 1 , било да нам показује судницт, трг, гтбилиште, свуда се јавља пзобиље и раскош поетске снаге, са њеним лепим, сјајним, често велпчанственим фигурама: са мехаФором, компарацијом, хиперболом, а понајвише са контрастом п антитезом. Језик је Игов најбогатији књижевни језик његовога времена, а један од најбогатијпх у XIX веку. У његовим делима сусрећемо безброј најразноврснијих израза, од елегантне и помодне речи која клизи низ језик само у свечаним поздравима и академским беседама, на до грубог и распојасеног израза, којп нзлеће из усга уз стискање песнице и удар ноге о земљу. Иго је једним снажним ударом нроломио баријеру којом су брижни академичари чували оно што су они назнвали племенитост и достојанство књижевног језика, а што је у ствари било његово сиромаштво и укоченост. Он је убацио у књнжевни језик масу народних израза, подсмешљпвих, несташних, раскалашних, често грубнх и опорих — „говедарских и простачких" како је у свом срдитом негодовању говорио Милован Видаковић за језик Вука Караџића. Сви ти новп непознати и непризнати изрази, из којих се осећао задах малих л рђавих крчама, тамничких просторија или блатних улица у цреграђима, продрли су у књижевност, онако као што маса малобуржоаског, сељачког д радничког света пробије кроз редове „елегантне елите" у појединим јавним свечаностима. У оиисима Иговим чудновато се меша реалпстична подробност, посматрачки дар и одабирање са романтичним приказивањем, нуним Фантастпчности и преувеличавања. Најпре се јавља реалист и показује нам прво целину предмета, описаног крупним, карактерпстичним потезима, па затим и делове брижљиво оцртане, често до најситнијнх детаља. На те предмете пада сунчана светлост; око њих је земаљска атмосФера; њихове су размере тачно означене, облици им правилно прецртани, боје верно репродуковане. Иза

1 Ош1;ате ^апвоп: Шз*о1ге (1е 1а 1Шега1иге 1гапда18е, р. 979. просветни гласник , II кн>., 8 св., 1911. 51