Просветни гласник

310

Просветни Гласник

„Логичка" (тј. психолошка) интерпункција, која је већ поодавно у употреби у наших писаца источне половине нашег народа, наравно, доћи ће тек у току времена до потпуног развитка свих својих особина. ја сам хтео да наговестим само оно чиме сам се сам руководио у своме излагању у „Правопису", а о чемутамо нисаммогао пространије говорити. IX Речник је у „Правопису" имао у почетку чисто регистарски карактер. јер за исцрпан правописни речник нема у нас довољно претходних радова. Те би радове обухватао речник савременог књижевногајезика. Оно што имамо у Вукову речнику, у речнику Броза и Ивековића и великом и многозаслужном речнику југославен. Академије — недовољно је, пошто сви ти речници садрже или народни језик или књижевни језик ранијих епоха, а не онај који се данас ствара. Из развитка савременог језика узимано је тек по нешто, често врло мало. Зато је потребно да се што пре састави речник књижевнога језика од Доситеја до данас у обема половинама нашега народа. Ту ће се видети, нарочито у погледу језика источне половине нашег народа, како се Караџићев језик постепено мењао и како је и у унутрашњем развитку свом добијао све више особине источног говора. Истина, све је то исти језик, али нема сумње да би тај језик био у по нечему друкчији. да му центар није био у Београду него на пр. у Сарајеву или Мостару. Данас је тај развитак у извесном правцу довршен; али се он може посматрати само у делима књижевника, а не у граматичким излагањима. Правописни речник који се не би ограничио само на оне речи за које је несумњиво да претстављају тешкоће за онога ко жели правилно писати нашим књижевним правописом, већ који би износио и граматичке особине речи према најширој и најчешћој употреби код књижевника морао би се оснивати на нсцрпном речнику књижевног језика у којем би била означена и распрострањеност извесне речи код- књижевника наших. Зато сам се и ја ограничио не оно што је најпотребније и најобичније; али се свакако и у томе огледа и мора огледати она основна карактеристика нешег савременог књижевног језика о којој сам говорио Ја сам се у почетку руководио, при изношењу речи, савременим. стањем нашег књижевног језика, трудећи се да се што боље учврсте правилни погледи на улогу граматичареву у овом правцу. Многе су особине, каткада по неспоразуму, а каткада по недовољном познавању ствари (то је бивало најчешће!), проглашаване за неправилне и гоњене из књижевног језика и када за то није било никаквих разлога (на пр. божији и сл. придеви, а остављало се само божји и сл.); ја сам их враћао на право место, којему је одговарала и употреба тих речи у самом књижевном језику. Када је од двеју речи које се употребљавају једна претстављала правилнији облик, ја сам је стављао на прво место; али