Просветни гласник

О савременом правопису српскохрватског књижевног језика

311

ако су обе подједнако правилне и у подједнакој су употреби, у кол.ико се то могло одредити према данашњем стању књижевнога језика, ја сам их тако и износио. За облике који се ретко употребљавају, у колико се то такође могло одредити, стављао сам да су у употреби застареле. Али све ове напомене носе фрагментарни карактер, јер су изношене у толико у колико речи имају везе са правописом. По себи се разуме да је често граница међу правописним и општеграматичким особинама врло неодређена, и да је каткада врло тешко одредити је. У тим сам случајевима давао све оно што са најшире тачке посматрања може уЂи у овакав речвик, трудећи се, у исто време, да он не буде сувише велики. Зато су изостали сви сложени глаголи чији је облик једнак са простим глаголима, а изношени су само они сложени глаголи који су то заслуживали са својих нарочитих особина. Овај правописни карактер речника не треба мешати са чисто граматичким или језичко-естетичким захтевима који се врло често стављају оваквим реченицама, на пр. да ли се која реч може заменити којом бољом или да ли се која страна реч, која се у народу или у књижевности употребљава, може заменити каквом изворном или новоскованом речју итд. То су послови којих се не тиче правопис. Он само показује како ваља написати, изнети коју реч на писму која се у нашем народу или књижевном језику употребљава. По себи се разуме да би и горњи посао био врло користан за правилно развијање нашег књижевног језика. Али би и ту било потребно задржати се пре свега на основним принципима развитка и природи нашег књижевног језика и показати : у коликој се мери начини рада и погледи досадашњих радника у том правцу могу примити и даље примењивати, а шта је у њима досада било пре штетно него ли корисно. Али, наравно, и то, као и многа друга питања нашег књижевног језика, није улазило у обим правописних правила и правописних особина које су биле једини предмет моје књиге. Сматрало се одувек да наш народ има један од најпростијих правописа на свету, па су се многи зачудили када су видели да је ипак требало написаги целу књигу да се одреде његова правила. То долази отуда што је наш правопис врло прост по основноме принципу свом: пиши као што говориш, и нека сваки твој изговорени глас буде обележен својим, засебним писменим знаком; али примена тако простога принципа на тако великом материалу једнога језика као што су све речи његове, које иду, у књижевном језику. не у десетине него стотине хиљада засебних речи — тражи велике напоре и велику способност сналажења у свима приликама. Треба знати шта се и како се изговара у сваком случају, па моћи правилно писати; треба умети мислити у овом