Просветни гласник

312

Просветни Гласник

правцу, да би се могло умети радити. Зато је било потребно изнети стечена искуства у овом раду, да се први напори не би морали стално понављати. Наш савремени правопис оснива се на принципима које је први пут применио бесмртни Вук Караџић. Према томе, он се оснива не на слову, не на практичној примени коју је неко извршио него на духу, на принципима који се морају стално примењивати и стално огледати у њему. Од првих времена примене тих принципа до данас прошло је више од једног столећа. Правопис је Караџићев напредовао стално у своме ширењу у нашем народу; али он је у извесним правцима свога унутрашњег развитка назадовао. Редови која сам овде изнео написани су да покажу, у чему се у том правцу назадовало и на који би се начин то назадовање могло обуставити. Сем тога, поред значајних добрих особина Караџићева правописа, показане су и неке његове слабе стране, којих на срећу нема много. За првих сто година радило се на томе да Караџићев правопис буде примљен у целом народу нашем; он је по својим особинама остављао ,далеко за собом све остале правописне системе који су били предлагани, и он је у потпуности заслуживао да постане општи. Али сада, пошто је он примљен наша је дужност да га очувамо и предамо у свој његовој лепој чистоћи будућим поколењима. То ћемо учинити само тако, ако сачувамо оно што је у њему заиста бесмртно: његове основне принципе, и ако на тај начин покажемо какав мора бити сталан однос нашега народа према њему. Што ћемо том приликом имати да исправимо по коју ситницу и у самом Вуковом п ретстављању факата, показаће само да смо дорасли да објективно и трезвено гледамо на цео језички материал који нам је прошлост оставила, ца смо Вуков систем добро разумели и свестрано утврдили. А када се то врши у име пуне и крајње доследности спровођења Караџићевих ортографских начела, онда се и те мале исправке чине за већу славу њихова великог оснивача и на корист оних за које се оне врше. Стогодишњи културни развитак нашег народа ставља нам обавезе које ми не смемо одбацивати: да и у најпростијим стварима, да и у ономе што нам је остало од највећих предака наших — гледамо на садржину а не на форму, и ако та страна ствари тражи од нас какав рад, какву акцију, да је без зазора и са поносом предузмемо. А. БЕЛИЋ