Сион

387

ност само недостатак по простоме разумеваау ствари, а у суштини да су то необично велика преимућства. Јасно се види како писац, одбацајући ванариродно божанство, мора да се упушта у неку своју особену и сакату ванириродност, дајући болесноме стању већу важност него здрављу и приписујући му неко тајанствено и до сад нерастумачено значење. „Кад је човек у таком стању, да говори о ономе што пе зна, и кад му се мисао не узвишује нити се управља вољом, таког човека у данашње до(Та затварају у лудницу; али се то некада звало пророчанство и задахнуће." — Паонда? Ко има право ? Да ли сгари вли ми? Као што се види писац је на страни старих. Сигурно у нашим лудницама има бар неволико пророка и задахнутих људи, које ми не умемо да разумемо, као што су их умели стари разумети ? —Или.... Међу тум бадава би се трудили да протумачимо то, што писац вели, — да ли је осуђивање нашег погледа на бедне сумануте, или пресуда староме погледу на пророчанство и задахнуће. У садашњем случају вероватније би било оно прво (по духу мисли), али пренесите то место на један од предидућих листова књиге, па ћете впдети да је други његов смисао не само вероватан, него заиста такав. Али ми ћемо најверније сматрати то место, кад га узмемо као Фразу без одређенога смисла. Она је удешена врло вешто и чисто учини на човека упечатак; али да би јој очували њезино привидно достојанство, не треба се до ње дотицати нити је претресати по неумитним законика логике. Таки су исти изрази онога места, што смо га исписали. У опште књига Ренанова, ма да по своме предмету и по својој задаћи треба да има карактер научнога производа, у самој ствари може се уврстити у ред слабијих производа књижевности. Оно, што на први поглед изгледа као плод критичке расправе и дубоких упоређења, кад се разложи пажљиво види се, да је већином дело личнога укуса и парадоксалног оштроумља пишчева. Мора му се признати, да има велику вештину 25*