Сион

390

Исусовј. а да га нисам обишао. Сва та историја, која из далека изгледа привидна и као да се догађа у свету, који не постоји, показала ми се као тело, које могу опинати. Необична подударност између текста и места, дивна хармопија јеванђељског идеала с пејзажем, који му стоји као год оквир, — беше за мене право откриће. Видео сам пред собом пето јеванђеље, истина разбијено али ипак тако, да се још може читати, и од тада свуда у казивању Матије и Марка, место одлучног суштаства, за које се могло казати да није никад ни постојало, — видео сам дивну слику човечанску, живу и покретљиву." — До душе, много јаснија изгледа историја јеванђелска, кад се човек упозна са местима, где су се дешавали догађаји јеванђелски; али то никако не може бити извор, као што је свети текст; међу тим то је за Ренана било пето јеванђеље и по томе новом јеванђељу, као што се види из саме књиге његове, он се није бојао да попуњава, поправља и прерађује стара јеванђеља. И тако је начин живота Исуса Христа у Галнлеји, док већ није отпочео своју службу, створен баш по томе извору, и разуме се — окићен богатим и живим уобразиљем. Неколико чисто идиличких слика, које не ћемо овде наводити, да не би вређали религиозно осећање читалаца, нацртао је Ренан са пуно вештачком слободом; само писац није хгео помислити, да ли се те слике слажу са строгим и целомудреним, у најширем смислу ове речи, карактером живота Спаситељева, што се излаже у правоме јеванђељу. Као што се види нисац се није за то бринуо. Показујући пето јеванђеље, он би сигурно могао још потегнути на среду и како шесто, седмо и тако даље, и та би ваљда јеванђеља у њега далеко више значила него она четири стара јеванђеља. Он их не цитира; него готово једнако потрже — „може бити, може бити" на сваком образу своје књиге, а то јасно доказује: да су то цитати из његових сопствених извора. Да би смо са две речи карактерисали књигу Ренанову,