Сион

389

да вештачки такт много вреди у историјскоме раду; али ипак не треба историју изучавати по историјским ромапима; у овој придици најглавнији морају бити Факти ; ипаче права историја може се са свим изврнути према личним погледима историка — вештака. Ово важи још више за историју религије, а највише за јеванђелску историју. Дакле може се рећи да далеко паметније раде оии, који не ће ни критичке, ни вештачке биографије Исуса Христа, као што су биограФије обичних људи (јер у таким сиисима мес.то праве истине морају се јавити произвољни лични назори пишчеви), — него они, који се реше да помоћу вештачког уображења и такта саставе јеванђеље, које би тобож било пајверније од свију светих јеванђеља, што их има у цркви. Ренан је од јеванђелске историје иачинио нешто налик на историјски роман, па се шта више послужио далеко већом слободом у том појетском саставу свом, него што се служи други који појета у историјском роману. Ми смо већ видели да нема никаке сличности између историјског лнца Христа Спаситеља нашег и лица Исуса, што се описује у књизи Ренановој, него су још то два са свим противна лица. Писац се није ни мало устезао да на сав мах пусти своју Фантазију, јер тиме — као што сам вели — хоће да оживи личности историјске; али он баш није никако оживио лица која веК постоје, него је на место њих створио своја особена лица. Истина, он меће у изворе, по којима је писао живот Исуса Христа, и свештене споменике, у којима се чува јеванђелска историја, — то јест, казивање четири јеванђелиста; али тек, он чита у њима што му је ћеФ и служи се како хоће. Он се свуда у главноме држи своје сопствене вештиие. „Иоред јеванђелскога текста, — вели он сам, — био је преда мном други велики извор светлости, — изглед тих места, где су се дешавали догађаји. Ја сам у потпуном смислу скроз прошао јеванђелску област; био сам у Јерусалиму, Хеврону и Самарији; готово није остало ни једно место знатније у историји