Сион

312

окр. протојереја у Н. Пазару, те н његатог дана видесио. Затеко смо га где чита „канон," јер науман беше сутра дан да сдужи. На вечери бесмо заједно, а сутра дан рано одосмо у цркву. У цркви је бидо као обично. Само једно што ми падаше у очи, беше то, што имађаше и нешто турака на вратима цркве, а чињаше ми се беше и један од њиних официра, сигурно да обдржавају ред у цркви, ил.и ће бити што друго, немогох дознати унраво радшта. Посде службе ваљало нам је ићи да се вдасти у „ Жеџлис" нријавимо. Ударисмо управкроз чаршију на једну ведику ћуприју, која је на реци Рашки поднгнута, пак отаде опет кроз чаршију до на крај вароши где „Меџдис" постоји. Ту уђосмо у једну ведику кућетину која и споља и изнутра јадно изгдедаше; пријавише нас иеком „Ефендији," који нас забедежи одакде смо, шта смо дошди и где обитавамо. Л.атов му све ово каза, — па се другим сокаком вратисмо. Не могу оставити да не речем: да ми неки чудновати задах, а нри том ведики број пашчади, који без госе по сокацима тумараху, беше врдо несносан; при том ведика нечистоћа да те Бог сачува! — У вароши на тезги једнога дућана сеђаше неки јузбаша, кога датов познаваше. Ту свратисмо те му учинисмо „темена" (поздрав) пак и њему исприча датов за мене: одакде сам н шта сам, и причу заврши овим: „Није, веди, никад додазио овде, пак жеди да по чаршији мадо ода и да види како живите, а при том рад је сутра ако му ви одобрите да оде до Сопаћана , а боји се да га ко на путу не узнемирп." „Ај бива ај! сдободно у царево здравље по царевој чаршији! Нико му ништа нехоће учинити нити смнје, а за пут Сопоћана новедите кога од Пазараца, е се бојим од поточара да га ко недира," рече нам он. „Ејфада еФенди," рече му латов, пак се растадосмо. Тог дана одасмо но чаршији ваздан, ади немам шта да причам о нашем оду, јер нигди ништа лепо и уредно невидох у Пазару. Сутра дан зором устадосмо, пак друмом који у окружну варош Сеннцу води пођосмо у пратњи са јошт два Пазарца у Сопоћане. Идосмо некодико насипом, па посде свратисмо дево све уз реку Рашку те ударисмо на старо Пазариште, где се и сада познају остатци од кућа старог Пазара, испод кога се с противне стране виде развадине Рељине цркве, баш до саме реке испод једног брда, на ком се опет виде развадине Рељинога града. За тим опет пођосмо уз реку, док, код једне шумице, бејаху подигнути споменици на гробовима, и то с деве стране турски, а с десне хришћански. У пратњи нема човека кој би ми знао казати зашто два гробља, двеју једне другој противних народности, тако у бдизу постоје. Још пода сата