Сион

415

ига и нссправедљивости васионског патриара , који се јако бори да одржи Бугарску цркву и даље под својом зависношћу, и најзад да би их одржао под својом влашћу бади на њих анатему и одлучење од велике православне цркве. Срп. грађанска историја на више места сведочи, да су србп вазда , при свакој даној прилици, трудили се да своју самосталност од турске самовоље и госпотства сачувају и одбране; али, на жалост, увек су у томе били несрећни. Због таке јаке српске заштите и њихове храбрости Турци одвећ омрзну на Србе. И иајзад, кад се уверише , да Срби у свакој прилици гледе да се одтргну испод власти мусулмана, они реше да све србе утамане, како би им лакше после било хришћанима у Европи владати; јер , заиста, срби им сами и досађиваху и често на њих нападаху едали би се каким год начином могли ослободити испод тирјанског ига , а други хришћани (Грци и Бугари) спокојно и мирно сношаху тај тежки гвоздени јарам турски... Српска црква наравно у то време беше у великој онасности ; представиици њени морадоше се покоравати Турцима и њима у свему угађати само да би сачували самосталност срп. цркве; јер они знађаху шта би срнство после трпило, кад би се уништила патријаршија , која је и била једина охрана срн. народа и на коју Грци гледаху са својим злобним и пакосним оком. Грци су, управо рећи, и били неиријатељи срп. цркве , а не Турци. Они , не само , да су се мешали у дела срп. цркве и јавно исповедали, да желе подвргнути је под своју власт, него су, шта више , бургијали на све стране , да задобију и власт грађанску над србима. Тако , н. пр. видимо , да се јавља 1652 год. у србији некакав Грк Јаков , као срп. деспот.^ 1 ) ') Повест. Срп. народа — Медаковића II, 219. Без сваке сунње ово је био какав Фанариот-монах , којп нмађаше намеру , да , ако је могуће, завлада србијом а затим да срп. патрнјаршнју преда на управљење даригр. патријару. ■— Овај злоумишљај, на сваки начин, свареп је у кухњи царигр. иатријаршнје.