Србадија

168

СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку.

Св. 7.

где су. Осим тога је сачЈвано иег плоча у Јудвиковом кЈпатилу и три су узидане на путу идући Херкуловом купатилу. — Нови рат са портом (1737.) разорио је григодиШњи рад Хамилтонов, а што је сам рат и оставио недодирнуто, то су чести упадаји разбојничких ТЈрака утаманили. — При закљЈчку београдског мира (1789.) беху купатила мехадијска повод једног особитог сиора. При определењу граница, бацила је порта своје око науско парче земљишта дджЧерне, које обима Херкулове изворе и села на левој страни Черне. Цареви опуномоћени комисари пристали су на то чудновато захтевање само под тим условом, да порта ту бурну горску реку за годину дана дуж западне стране брегова у Дунав приведе. Турска је са читавим једним оделењем своје војске на томе радила, али после године дана била је Черна још у свом старом кориту, те услед тога оста дотично земљиште Аустрији. — После тога је требало пуне ЗЗгодине (1739.—1772.) док се само помислило на то, да се у Мехадији оно поправи, што је рат покварио. За даљих шеснаест година 1772.—1788. није се ништа више урадило, него се сазидало „ладно и гопло купатило« и поправљена је и повећана гостионнца. — Кад се на ново породише заплети између Турске и Русије умеша се и Аустрија, да би Турску још већма ослабила и ђенерал КлерФе победи Турке код Мехадије и Шупанека, те они напустише Банат, да се више у њега не врате. — Сад се почело живље поправљати и ту се виде, да су Римљани за два столећа на том месту много више створили, него седамнаест векова после њих. — Године 1817. посети цар Франц Мехадију и заповеди, да се у будуће место тадашњег имена „Мехадијска купатила" у свим званичним сгшсима опет зове као у старом добу „Херкулово купатило." За време његове владавине саграђено је много здања уМехадији, која још и данас стоје, и на скоро се Мехадија могла сравнити са многим првим купатилима у Европи. Четврта перијода у историји Мехадије наступа са владавином садашњег цара Фрање ЈосиФа I. Од оног доба, кад је он (1852.) походио Мехадију, почиње сјајна будућност још под старим Римљанима слављеног купатила Мехадије, и требало је само добре воље и дарежљивости, да се доведе у оно стање, у ком су и друга чувена купатила европска; а и тога је било. И заиста може сад Мехадија поднети сравнење са другим европским купатилима не само што се лековитости тнче, него и у погледу угодног и укусног уређења, лепих, елегантних зграда и разноврсног уживања. Предео Мехадије је диван. — Величанствена брда простиру се у недогледну даљину, дубоке јаруге, стрме стене, богата вегетација уз голо камење, свеже зеленило у сивом оквиру раскомаданог креча; а испод те панораме изгледа долина тако стиснута, да би је човек држао за узану јаругу, у којој бурна Черна тако нагло јури, као да хоће пре да изиђе из тог теснаца, него што се брда саставе и са свим јој пут препрече. Тараскошна природа чини на посетиоца таки утисак, да мора помислиги, е нема леншег предела на свету. Ускладу[са том природном дивотом стојн и људски рукотвор, место сасганка за увеселења и познанства, красни „курсалон." Његова предња страна састоји се из стубова, који се горе у полукругу састављају, а над тим сводовима уздижу се два неједнако дугачка реда нежних стубова, међу којима супрозори узидани. На четир исгакнута краја представљају статује народности, које поглавито похађају Мехадију, и то: десно доле охолог

Маџара, горе Србина са широким илећима, лево горе лукавог Влаха, а доле равнодушнога Немца. На Фронтону се поносито уздиже у алегоричном складу Аустрија иза српскорумунског Дунава и Черне. — У унутрашњости курсалона опажа се на први поглед облик базилике. Велика сала — за концерте — подсећа човека на најстарије слике оријента. Две одаје са стране — кавана и гостионица — и галерије начињене су од једно преко друго наређаних стубова са стакленим зидовима. У стражњем делу стоји трибина за оркестар, а преко од ове мала сала за забаве, коју лепе велике слике красе. — Пред здањем простире се мали, али пријетни инглески парк са својим искривудаиим стазама, са лепнм цвећеми џбуновима, с водоскоцима и велнким базенима од мрамора. Мехадију Срби најрадије посећавају од свију купатила, које што им је то купагило најближе, које пак што ту обично, осим лека, нађу и познаника а и лепе забаве. Козаци. ,(В. слику на стр. 165.) У јужној Русији живи рагоборан народ козачки, који је важан део руске војске. Козаци су пређе играли велику улогу, а данас су чувари граница у Кауказији и Сибирији и могу се сравнити са нашим граничарима у бившој војеној крајини. 0 пореклу Козака не зна се нишга извесио. Кад су Монголи године 1248. читаву јужну Русију освојили, поставе намеснике у тим освојеним кнежевинама, који су странце у службу узели, да им порез утерују. Ти најамници зваху се Козаци или Черкези. Пре тога, у десетом столећу, покорили су руски кнезови Казоге на полуострву Таману, и један део данашње Черкешке звао се онда Казахија. Први Козаци беху настањени на реци Дону, а њихово прво место звало се Черкаск. По гоме се дакле с правом мисли, да су Козаци и Черкези у почетку један народ били. Доцније је мало по мало прешло име Козаци на војску, која је била у служби татарских намесника, а назив Черкези прешао је на земљеделце. И данас је још нејасно, шта је управо са тим тако званим татарским Козацима. Појавлење садашњих руских Козака, који су јамачно из Малоруса и других Словена постали, стоји у одношају са развићем државе „златне хорде кипчашке" која се у Русији основала за време нападаја Монгола у тринаестом веку. По свој прилици да су Козаци основали гада заједницу за одржање народних обичаја а против татарских нападача, који су њнхову земљу освојили; њима су се нридружили у заједницу и други, који не хтедоше бити под монголским јармом; у ту заједницу ступили су и они, који се хтедоше ослободити да не буду више мужици појединих словенских господара. Кад су Козаци били најмоћнији, простирала се земља њихова западно од Дњепра до Волге и Урала, алн најглавније седиште те заједнице, која се у почетку само из мушких глава састојала, било је дуж Дона и Дњепра. По томе дакле, делили су се Козаци на двоје, на малоруске или украјинске Козаке на Дњепру, и на донске Козаке на Дону; из те две велике гране Козака произлазе остали други огранци козачки под разним именима. У половини петнаестог века иод Иваном I. било је Козака у служби „златне хорде", који су се звали гордински Козаци". Сго година доцније, кад су под круну Ивана П. потпале тагарске државе Казан и Астрахан, које су из „златне хорде основане биле, нападале су козачке чете на караване I

у пределима на Волги и трговце на каспијском мору, а дњепарски и донски Козаци беху гусари на црном и азовском мору. Да би се тим неделима на пут стало, завојшти пстолник" Мурашкин на Козаке и разбије их. Један део побеже под вођом Јермаком на север а одатле освоје Сибирију и год. 1582. предаду круну сибнрску Ивану II. Од то доба беху Козаци по целој држави распрострти; најчистије су се одржали на јужној граници, која је била војничкн организована. Козаци се деле на варошке („городовијске") и линијске Козаке. Први служе за одржање сигурности и мнра, а други чувају границу. Један део варошких Козака подељен је у регименте (7 регимената по 500—600 јахача) а други део живи с-гално у местима — „станицама". Козаци се занимају са сточарством, тргују са киргиским овцнма, с кожама, сољу и т. д. По разним границама, које су доцније и у најновије доба регулисане, разликују се и линијскн Козаци и има их толико врста, колико и граница. Мушки су од 20—60 годнна војници. Заповедник им је ђенерал, који им је као иатаман" претпостављен. Онн обрађују земљу, коју им цар даје, а не плаћају никаква пореза. Најодважнији и најјуначнији су линијски Козаци. Од Черкеза су примили не само одело, него и оружје и обичаје, и натичу се с овима ујунаштву. Уопште Козак има својства, која су му, особито као чувару границе, од велике вредности. Око и ухо тако је у Козака изоштрено, да се човек дивити мора. Кад Козак мегне ухо на земљу, чује грмлавину топова у даљини од много миља, а у мањој даљини разлнкује бахат коња или ход пешачке војске. Козаци немају трубу или другу какву справу за алармовање, него они се веома лако разумевају но знацима, који су само њима познати; ма да су како раштркани, они се са знацима одржавају у непрекидној свези и цело је оделење војске у најтешњем споразумљењу са вођом. Козак не зна, шта је то луксуз, шта лн угодност; њему никакав рад не пада тежак. Као његов коњ, тако исго и он може дуго гладовати и жеднеги, а са најгорим је ручком задовољан. У извесно време одају се и они неумереном јелу и пићу, а обичај је и код њих кад се часте, да и страни, којн се ту десе, морају с њима да се часте и веселе. Са највећом жестином и брзином скочи на непријатеља, али тако исто брзо се повуче натраг, ако на јак огпор наиђе. Козак се као какав Бедујин указује час овде, час онде; он не зна, шта су то препоне. Козаци изненада нападну на непријатеља и пре их је нестало испред непријагељских очију, него што се ови почну бранити, али искрсну на један пут од онуд, од куд им се непријагељ и не нада. Козачка опрезност је прешла у пословицу. Они су доброћудни, безбрижне и веселе нарави, али немају воље нн за какав редован посао. Слика,којуми настр. 165. доносимо, показује нам једну сцену из обнчног козачког живота; лов је најрадија њихова забава, а слика нам верно показује, како у лов иду богаташи козачки са својим хртовима.

У шестој свесци иоткрале су се четир погрешке, које ваља поправити. На стр. 148. у ирвом ступцу, ред 12. треба да стоји: католичка парохнјална црква св. тројице у францишканском манастиру и капела св. Крижа; на истој страни у другом ступцу, ред 8—9. треба да стоји; налевој обали Купе; па онда у трећем ступцу на нстој страни ред 36. треба да стоји; под ђенералом Клерфејтом 1*795. године; и на стр. 143. у првом ступцу, ред 13. треба да стоји: али чим он 1858.

Првом приликом донећемо велику елику Детиње с опиеом из пера једног чувеног српског књижевника. УРЕДНИШТВО.

Власник и издавалац Стеван ћурчић. Одговорни уред ник С рећко Мајер. Штампарија јерменскога манастира. Сајдла и Мајера у Бечу.